Заборавити све или се сећати свега – шта је веће проклетство? Главни јунак романа Александра Гаталице наједном заборавља читаву своју приватну историју. У нади да ће пронаћи лек за амнезију, стиже у завод у којем га доводе на праг потпуног сећања на читаве епохе и све људе које су у њима живели.
Шта би се догодило ако би се сећања свих 7.428.659.237 људи, колико се претпоставља да је од житеља древног града Ур до данас живело, нашла на једном месту? Готово седам и по милијарди савршено оригиналних приватних историја постале би бескрајни резервоар за сваког ко с њима може да се повеже...
Глава протагонисте постаје врста радио-станице за сећања на све што се икад упамтило – посредством глијалних ћелија...
У нашем мозгу постоји деведесет одсто ћелија које се зову беле или глијалне и за које се до пре само мало више од пола века мислило да не ��аде ништа. Најновија открића говоре да оне међусобно комуницирају калцијумским таласима. Шта једна другој саопштавају, наука још не зна – али ту почиње нови роман Александра Гаталице
Последњи аргонаут.