Образовни ниво једног друштва огледа се, пре
свега, у развијеној школској мрежи и оптималном распореду и раду основних школа.
Међутим, у целој Србији, па и у чачанском крају, због одласка становника у
градове и пада наталитета, школе у појединим селима престале су с радом. Школе
које су имале и по неколико стотина ученика током тридесетих и четрдесетих
година 20. столећа, данас окупљају само три, четири или десетак ученика, што је
последица вишедеценијског напуштања села и одласка у градове, поготову оних у
брдско-планинским подручјима.Раније је долазак учитеља у сеоску школу значио
да село следи пут цивилизације. Учитељ је у сеоској школи, поред учења,
свестраног васпитавања деце и омладине, учествовао у животу и раду сеоске
заједнице, а његов одлазак и гашење школе били су знак да се селу као заједници
ближи крај и да је препуштено лаганом умирању. Дакле, сеоска школа значајна је
културно-просветна установа. Учитељ у сеоској школи је, поред учења и
васпитавања деце и одраслих, проводио време са сељацима у кући и на њиви, на
свадби и на сахрани, био је угледан гост на породичној слави, саветник за
унапређивање газдинства, чување здравља и ауторитет у тумачењу политичких
збивања. Једном речју, и учитељ, и васпитач и просветитељ, поштован и вољен.'
саиздаваштво са Међуопштинским историјским архивом Чачак, прво издање, 2014, 15 х 23 цм, 616 стр., броширан повез, ћирилица, ISBN 978-86-519-1765-6