Студија из 1905. године, уз још неке радове Милана Ћурчина, неопходна је сваком истраживачу најпознатијег српског стиха – епског десетерца, јединог нашег стиха који је постао основа за стварање нових међународних стиховних облика, у немачкој и у руској књижевности. Та сеоба једног облика у други прозодијски систем није, у Ћурчиновом виђењу, само пут истог визуелног облика већ је, много више, метаморфоза на предлошку која је, великанима попут Гетеа и Пушкина, дала импулсе за нову и другачију поезију. Без ове студије данас се не може разумети ни ново тумачење нашег стиха.