Студија из 1905. године, уз још неке радове Милана Ћурчина, неопходна је сваком истраживачу најпознатијег српског стиха – епског десетерца, јединог нашег стиха који је постао основа за стварање нових међународних стиховних облика, у немачкој и у руској књижевности. Та сеоба једног облика у други прозодијски систем није, у Ћурчиновом виђењу, само пут истог визуелног облика већ је, много више, метаморфоза на предлошку која је, великанима попут Гетеа и Пушкина, дала импулсе за нову и другачију поезију. Без ове студије данас се не може разумети ни ново тумачење нашег стиха.'
приредила Мирјана Д. Стефановић
прво издање
2010
11
5 х 19
5
124 стр.
броширан повез
ћирилица
978-86-519-0462-5