ПАМТИМО ЛИ ЖРТВЕ РАТОВА?
У ОДБРАНУ ПРАВА НА СМИСАО
ЖРТВОВАЊА И НА СВЕТИЊУ ЖИВОТА.
О стогодишњици Великог рата,
постављајући најпре дијагнозу времена данашњег, потом луцидно анализирајући дух
времена уочи Сарајевског атентата, аутор есејa жестоког набоја, колико
интелектуалног толико и емоционалног, кроз прецизно изоштрену оптику културе
Памћења говори о узроцима и разлозима, мотивима и поводима, циљевима и сврхама
рата, о „праву на рат“, о „посезању за светском моћи“ и намерама за
преструктурисање светске моћи.
Тој моћи супротставила се – као
принцип – рука Принципова, симбол видовданскога етоса – етоса жртве и подвига.
Етику и традицију Видовдана, која нас је столећима у страдању узносила,
погазили смо и затомили под притисцима те исте светске моћи.
У одбрану права на идентитет, на
смисао жртвовања и на светињу живота, утемељен дубоко у традицији, из бездна
сабирне свести о прошлости, ослушкујући и дошаптавајући се с громком Лириком
Итаке Милоша Црњанског која јечи „из оностраности патње и с оне стране смрти“,
Шијаковић, попут Црњанског, „враћа Видовдану неисцрпну народну снагу важења“,
позивајући на право спомена Имена Жртве и на подизање Спомена Жртви.