Шта је, уопште, разговор? Како је он могућ? Ко све, шта све и на какав начин
учествује када се разговор догоди – које су претпоставке његовог заснивања? Када
и чиме међуљудска комуникација надраста просту размену вести и претвара се у
дубљи сусрет двају бића, две свести, два животна, душевно-духовна плана,
постајући – разговор?
Из општости ових питања изводе се све специфичности књижевног разговора као
самосталног жанра у систему документарно-уметничких врста књижевности. Књижевни
разговор конституисао се, наиме, и постоји као облик који сопствену многочлану
структуру успоставља особеним укрштањем разнородних тематских и аналитичких
елемената више жанрова литерарног и мисаоног стварања: аутобиографије, дневника,
мемоара, поетичког самоосветљавања, личних осврта на узоре и културну традицију,
на стваралаштво савременика...
Поетика књижевног разговора као самосталног жанра овде се књижевноисторијски
излаже и теоријски формулише на једин-ственом примеру књиге Десет
писаца – десетразговора Бранимира Ћосића, код Срба првог и до
данас најбољег дела у том домену.