Изгубљена
душа је парабола
о убрзаном времену, ритму с којим не умемо више да изађемо на крај,
носталгија за универзалним временом у ком бисмо сви успели да
се пронађемо. Приказује савременог човека који је изгубио осећај
смисла живота, којем у трку свакодневице преостаје мало времена за
рефлексију,
за постављање себи фундаменталних питања о
испуњености у животу.
Метафора изгубљене душе је одавно присутна у
култури. Олга Токарчук, Јунгова следбеница, надовезује се на опис синдрома
губитка душе код његових пацијената, и на свој начин причу поетизује.
Илустрована у винтиџ стилу, радња треба да нас асоцира на детињство, на
безбедну, митологизовану прошлост, а у форми је бајке
зато да би допрла и до деце и до одраслих.