Француску волим душом и телом, као стидљиви удварач, али и задовољен љубавник. Грлим је, упознајем све њене скривене кутке: она ме одушевљава, опчињен сам. Наша је веза чулна. Њену земљописну путеност радо окивам у злато историје и напајам крвљу прошлости. Моје родољубље је грубо, неотесано, налик на веру простога човека. Француз сам у изворном смислу јер сам непрерађен, сиров изданак тога тла: управо то ме и чини поноситим, баш због тога је наш однос сладострастан. Ту древну земљу волим као што витез воли племениту госпу, као што војник воли крчмарицу; волим је и као учењак своју науку, као сељак сточно благо, онако како буржуј љуби свој новац, а верник мошти светачке.
Француска ме опушта, с њом ми је лепо и пријатно, као што други уз вино постају весели и полетни; носим је у срцу и на ђоновима. Француз сам по осећању и по савести: али то родољубље није дошло мојом вољом, нити је икада било предмет моје бриге. Чињеница да сам Француз није ме опседала: увек ми је само доносила радост, задовољство.
(Дени Тилинак)
О књизи су говорили Сања Домазет, Иван Миленковић, Милица Винавер, Ана А. Јовановић и студенти Катедре за француски језик и књижевност Филолошког факултета у Београду.
Дени Тилинак, писац и новинар, прави је заљубљеник у своју земљу. Описује је из различитих углова. Француска је сагледана критички и проницљиво на свим равнима -- историјској, књижевној, географској, спортској. Што је више упознајемо, то више волимо ову земљу чији језик и култура опстају кроз векове. Понекад је то носталгична Француска (спачек, железничке станице, мај 1968), понекад хедонистичка (шампањац, шанк, гастрономија, вина), величанствена (Бонапарта, Плејада, Светско фудбалско првенство 1998) или витешка (D'Artanjan, french flair у рагбију).