Естетичка свест је најстарија и најуниверзалнија форма човековог духовног света, и уз то – високоразвијена и оријентисана ка дубинским, суштинским основама битија. Управо стога су естетичке вредности, као универзална квинтесенција духовног потенцијала културе, најмање подложне корозији времена и најмање зависе од језичких, етничких, религијских и сличних граница, које суштински утичу на друге вредности и форме свести. Отуда – и посебан значај изучавања естетичке свести других народа, других периода историје културе, а пре свега – древних. То се односи и на патристику.

И мада се Оци Цркве нису специјално бавили естетичком сфером, нити су чак наслућивали њено постојање, они су објективно били „вредни“ и „савесни“ носиоци естетичке свести свога времена, која се у њиховом периоду, по свој прилици, најпотпуније и најадекватније остварила (иако у крајње дифузном виду) управо у њиховим безбројним текстовима, посвећеним најразноврснијој богословској проблематици. Она ће мало касније (у Византији и средњовековној Русији) наћи и адекватније форме у уметничкој култури. Међутим, у периоду прелаза од античке ка хришћанско-средњовековној култури (а нарочито – православној) нова естетичка свест се и формирала, и изражавала, и сачувала најпотпуније у светоотачкој литератури. А можда ће за будућа поколења управо тај слој патристике, aesthetica patrum, бити најзначајнији и најактуелнији. 

Представљена књига
ЕСТЕТИКА ОТАЦА ЦРКВЕ

15. Октобар 2010.

Капитално дело из области хуманистичких наука Естетика отаца црквe руског научника Виктора В. Бичкова, коју је Гласник у преводу на српски језик објавио у Филозофско-теолошкој едицији библиотеке Друштво и наука, представљена је у четвртак, 14. октобра, у Клубу – књижари – галерији Гласник. Дело су представили Радован Биговић, Ксенија Кончаревић и Ђорђе Трифуновић.

Биговић, који се потписао као уредник тематски јединствене књиге код нас, нагласио је да ово дело сматра највреднијим у личној библиотеци. Он је изразио задовољство што је могао да је објави, јер се естетиком Црквених отаца, на којој се базира све што је касније настало, нису бавили наши теолози. Биговић је приметио да су ту метафизички корени уметности од раног хришћанства до наших дана и да је зато реч о незаобилазном штиву за историчаре уметности, фиолозофе, естетичаре, теологе, па и филологе, јер се бави естетиком писане речи.

Признати познавалац средњовековне књижевности православних словенских земаља Ђорђе Трифуновић, открио је да лично познаје аутора који је и сада, у својим седамдесетим годинама, и даље веома активан.

„Школовао се у совјетско време и дипломирао је техничке науке, али се већ тада интересовао за хуманистичке науке, па је као дипломирани инжењер енергетике уписао у Лењинграду Духовну академију, где му је ментор био филозоф Лосев“, рекао је Труфуновић и скренуо пажњу на Бичковљево дубинско знање класичних језика што му је омогућило да чита дела у оригиналу. Према његовим речима, Бичкова је посебно занимала византијска цивилизација, па се, како био могао да тумачи њену филозофију и естетику, вратио на патристику којој је посвећен први део књиге Естетика отаца цркве, од другог до деветог века.

Бичков је аутор капиталних дела као што су Византијска естетика, Руска средњевековна естетика и монографска студија о Аурелију Августину која чини други део књиге Естетика отаца цркве. Он је писао и у српским стручним часописима, као што је „Зограф“, где је објавио студију о старој руској естетици.

Ксенија Кончаревић, стручни редактор књиге, истакла је да се оци Цркве нису посебно бавили естетичком сфером, нити су наслућивали њено постојање, али су објективно били вредни и савесни носиоци естетичке свести свога времена, која се у њиховом периоду, по свој прилици, најпотпуније и најприкладније остварила (иако у крајње дифузном виду) у богословској проблематици.

„Она ће мало касније (у Византији и средњовековној Русији) наћи и адекватније форме у уметничкој култури“, објаснила је она. „Међутим, у периоду прелаза од античке ка хришћанско-средњовековној култури (а нарочито – православној), нова естетичка свест се и формирала и изражавала, и сачувала најпотпуније у светоотачкој литератури“.