Прича о Фрањи Михалићу, најбољем југословенском атлетичару свих времена

Представљена књига
БОГОМДАНИ МАРАТОНАЦ о Фрањи Михалићу
12. Март 2012.

У ресторану „До јаја“ у Супер Веру у Београду је у петак, 9. марта предстaвљена је књига Богомдани маратонац о најбољем српском атлетичару Фрањи Михалићу, спортског новинара и публицисте Владете Недељковића.

Представљању књиге присуствовало је више од сто пријатеља легендарног Михе, који је у 9. марта прославио свој 92. рођендан.

О томе како је настала књига, говорилаје најпре Милица Стојадиновић, председник Удружења државних репрезентативаца чији је члан од оснивања Михалић који, како је истакла „није пропустио ни једно окупљање“.

„Ова књига је обогатила српску спортску публицистику и велике заслуге уз аутора Владету Недељковића имају и директор Гласника Слободан Гавриловић и уредник едиције Јово Вукелић – она ће остати као трајно сведочанство о великом спортисти и човеку Фрањи Михалићу али и једном времену које је српском спорту дало многе велике асове“, рекла је она.

Професор Леон Лукман, некадашњи атлетски репрезентативац и дугогодишњи сарадник и пријатељ Фрање Михалића, испричао је неколико анегдота:

„Фрањо Михалић је и сјајан козер и веома духовит човек – када сам после 30 година проведених у Црвеној звезди дошао у Партизан где сам провео наредних 30 година, у једном друштву повела се прича о дуговечности и ја сам напоменуо да су сви моји преци живели око 100 година, а Миха је, онако у лету, смислио реплику и добацио – овога се никада нећемо отарасити“, испричао је Лукман

Ђорђе Перишић прослављени ватерполо и пливачки репрезентативац је упознао Михалића када је крајем педесетих дошао као пливач у Партизан. Са Лукманом и Михалићем био је и у Риму на Олимпијским играма 1960. Он је испричао још једну сјајну анегдоту.

„Рим је нас, који смо дошли из земље где је много тога недостајало, фасцинирао обиљем свега, а очи су нам биле веће од онога што смо могли, на пример, да поједемо“, рекао је он. „Фрања је био у соби са још двојицом маратонаца и из ресторана у олимпијскомселу су сваки дан односили храну да им се нађе за поподневну ужину, а када су после завршетка атлетских надметања отишли за Београд, позвали су нас да им видимо собу која је личила на добро снабдевену деликатесну радњу, толико им је хране остало“.

Владета Недељковић је у излагању споменуо да „Миха много воли да једе“ и да му је храна била и остала једина животна слабост:

„Никада није пио нити пушио, и своје ученике, а има их и данас, учио је да је веома важно ако желе да успеју у спорту, да живе спортски“, рекао је Недељковић.

„Одлично смо сарађивали на књизи, два пута ју је прочитао и није имао примедби, а оно што сам посебно код њега приметио још и спортских дана, јесте да успоставља сјајне контакте са људима“, истакао је он и додао да је посебно фасциниран његовим радним навикама које је пренео из спорта.

Михалић је у неколико реченица евоцирао свој спортски пут од одличног левог крила у фудбалу, преко доброг играча пинг-понга до врсног бициклисте и атлетичара и напослетку освајача олимпијског сребра у Мелбурну 1956.

„Моја велика љубав била је бициклизам, од прве плате после графичког заната купио сам тркачки бицикл и побеђивао у јуниорским тркама, а знао сам да могу да успем и у фудбалу где је било новца, али сам брзо схватио да не могу да будем врхунски у два спорта, па сам преломио и определио се за атлетику, а када бих поново бирао, опет бихизабрао да трчим“, рекао је он уз молбу да га не не сматрају ванземаљцем, јер је само обичан човек.

Михалић је сакупио преко 100 килограма трофеја. Има 27 државних титула и 26 пута је био државни рекордер у различитим дисциплинама. У купу има 18 екипних и 14 појединачних победа. Са Партизаном је освојио Куп шампиона 1956. Побеђивао је на „Сао силвестре“ у Сао Паулу 1952. и 1954. Победник је 22 маратона. У Хелсинкију 1952. на ОИ био је 18. на 10.000 метара, а у Риму 1960. био је 12. у маратону.