Десимир Тошић

Десимир Тошић (рођен 19. фебруара 1920, Бела Паланка, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (Србија), умро 8. фебруара 2008, Оксфорд, Велика Британија) је био српски и југословенски политичар, првак Југословенске демократске странке, публициста, историчар, емигрантски дисидент комунистичке диктатуре и обновитељ Демократске странке.
Младост

Тошић је у Нишу завршио основну школу и започео школовање у гимназији, а 1934. је дошао у Београд где је завршио Трећу мушку гимназију.

Десимир Тошић се у политички живот укључио још као младић пошто се већ у јесен 1938, као студент прве године београдског Правног факултета, учланио у тадашњу Југословенску демократску странку. Од јануара до августа 1939. био је представник студентске Демократске омладине у Извршном одбору Уједињене студентске омладине на Београдском универзитету. Почетком 1940. године изабран је за секретара Демократске омладине, а у новембру 1940. постаје председника ове студентске организације Демократске странке.

Други светски рат
На самом почетку Другог светског рата Тошић се као добровољац нашао у 10. прекобројном пуку код Сарајева. Окупација Сила осовине која је уследила после Априлског рата 1941. године је забранила дејство свих политичких странака, тако да ЈДС прелази у илегалу. Десимир Тошић је у ово време члан Извршног одбора Демократске омладине.

Током немачке окупације Београда, Гестапо је фебруара 1943. ухапсио Тошића са још петорицом других чланова извршног одбора, оптужених за недозвољено политичко дејство. Прво је послат у затвор у самом Београду, затим у немачки концентрациони логор Сајмиште у Независној Држави Хрватској и најпосле је септембра 1943. интерниран на принудни рад у Нацистичку Немачку, у једно мало место између Граца и Беча (данашња Аустрија). У јуну 1944 Тошић је побегао из Аустрије у Србију, а затим почетком октобра побегао из Београда у Аустрију.

Емиграција
Из Аустрије је 1945. отишао у Француску, затим се на шеснаест месеци отиснуо у Њујорк, а у Европу се вратио 1956. и дефинитивно је прешао у Велику Британију где је остао све до 1990. године. Већ након завршетка Другог светског рата, Тошић се укључио у рад емигрантских удружења тако да је вршио функције члана Извршног одбора Српске демократске омладине 1946, члана Главног одбора Савеза Ослобођење лета 1949, члана Секретаријата Главног одбора „Ослобођења“ и члана Уређивачког одбора, доцније уредника месечника „Наша реч“ (1948—1990) и, потом, члана Уредништва библиотеке „Наше дело“.

Обнова ДС-a
Тошић се у септембру 1990. вратио у Србију и на првој изборној скупштини Демократске странке 29—30. септембра је изабран за потпредседника странке. На савезним изборима 1992. изабран је за посланика у Савезној скупштини Савезне Републике Југославије. Када је Драгољуб Мићуновић 1996. изашао из странке и оформио нову, Демократски центар, Тошић му се придружио и у тој новоствореној странци изабран је за потпредседника. Доцније се Демократски центар колективно утопио у Демократску странку (2005) и Тошић је изабран у два наврата за члана политичког савета Демократске странке.

Последње године живота Тошић је већим делом проводио у Србији, али је период новогодишњих и божићних празника проводио у Великој Британији тако да га је смрт затекла 8. фебруара 2008. у Оксфорду. Десимир Тошић је сахрањен 11. фебруара 2008. у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.

Дела
Као публициста Тошић се у оквиру часописа „Ослобођење“ бавио питањима у вези са демократизацијом тадашњег социјалистичког друштва Југославије. Објавио је и дванаест посебних радова који су се бавили проблемима комунистичког система, друштвеним питањима унутар комунистичког режима, као и кратке биографије знаменитих политичара и других историјских личности од средине 19. до краја 20. века. Најзад, 2006. је објавио књигу о историји Демократске странке 1920—1941.