Јован Дучић
Биографија
О години рођења постоје спорови и нејасноће. Перо Слијепчевић наводи да је Дучић рођен, највероватније, 1872. у Требињу. Већи број истраживача тврди да је рођен 1874.
Светозар Ћоровић у својим сећањима наводи (према М. Милошевићу,
Рани Дучић) да је Дучићева година рођења 1872. Датум рођења би могао да буде 15. јун или 15. јул.
Дучићев отац Андрија био је трговац. Погинуо је у Херцеговачком устанку
1875. године, а сахрањен у
Дубровнику. Мајка Јованка поред Јована и Милене имала је двоје деце из првог брака са Шћепаном Глоговцем (Ристу и Соку). Основну школу учио је у месту рођења. Када се породица преселила у
Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у
Сарајеву 1890—1891. године и
Сомбору где матурира 1893. Учитељевао је кратко време по разним местима, између осталог у
Бијељини, одакле су га
аустроугарске власти протерале због патриотских песама „Отаџбина“ („
Не трза те ужас б’једе, нит’ те трза ужас рана/Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком успавана“)
[тражи се извор од 10. 2010.] и „Ој Босно“. Због њих Дучић бива стављен под истрагу, а затим, у мају
1894. године, власти га протјерују из града. Одмах након прогонства, песник није могао наћи учитељску службу готово нигде, па се запошљава у манастирској школи у
Житомислићу.
Као учитељ ради у Мостару од 1895. до 1899. Члан је друштва Гусле. У друштву са
Шантићем створио је књижевни круг и покренуо часопис
Зора. Последње године боравка у Мостару, заједно са пријатељем и писцем Светозаром Ћоровићем, ухапшен је и отпуштен са посла. Исте године одлази на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет. Провео је скоро десет година на страни, највише у
Женеви и
Паризу. За то време одржава везе са пријатељима писцима из Мостара, упознаје
Скерлића у Паризу, сарађује са многим листовима и часописима (Летопис, Зора,
Српски књижевни гласник). На женевском универзитету је свршио права и потом се вратио у
Србију. Године 1907. у Министарству иностраних дела Србије добија службу писара. Од
1910. је у дипломатској служби. Те године постављен је за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године прелази на исти положај у Софији. Од 1912. до 1927. службује као секретар, аташе, а потом као отправник послова у посланствима у
Риму,
Атини,
Мадриду и
Каиру (
1926 —
1927), као и делегат у Женеви у Друштву народа. Потом је привремено пензионисан. Две године касније враћен је на место отправника послова посланства у Каиру.
Биран је за дописног члана
Српске краљевске академије, а за редовног члана изабран је
1931. Следеће године постављен је за посланика у
Будимпешти. Од 1933. до 1941. прво је посланик у Риму, потом у Букурешту, (где је
1937. године постављен за првог
југословенског дипломату у рангу амбасадора у
Букурешту), а до распада Југославије посланик је у Мадриду.
Уочи
немачке инвазије и касније окупације Југославије
1941. године Јован Дучић одлази у
САД у град
Гери,
Индијана, где је живео његов рођак Михајло. Од тада до своје смрти две године касније, води организацију у
Илиноису (чији је оснивач
Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци. За то време пише песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, те осуђује геноцид над Србима који врши
хрватска усташка влада.
Умро је 7. априла 1943. у Гери. Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског манастира Светог Саве у
Либертивилу, САД. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова последња жеља Јована Дучића испуњена је
22. октобра 2000.
Прву збирку песама објавио је у Мостару
1901. у издању мостарске Зоре, затим другу у
Београду 1908. у издању Српске књижевне задруге, као и две књиге у сопственом издању, стихови и песме у прози – Плаве легенде и Песме. Писао је доста и у
прози: неколико литерарних
есеја и студија о писцима,
Благо цара Радована и песничка писма из
Швајцарске,
Грчке,
Шпаније итд.
О Дучићевој поезији
Као и Шантић, Дучић је у почетку свога песничког стварања био под утицајем
Војислава Илића; али кад је отишао на страну, он се тога утицаја сасвим ослободио и изградио своју индивидуалну
лирику према узорима француских
парнасоваца, декадената и нарочито
симболиста. У доба општег култа према моди са Запада, његова је поезија одиста значила новину и освежење, и у мотивима и у изражају.
Место снова, патњи, чежњи и дражи на свом тлу, у идеалима своје расе, он чудном и сјајном гипкошћу узима туђи, западни и латински идеал лепоте и живота, западни естетизам, отмен и виртуозан али хладан, лишен дубоких заноса и узвишене етике. Он открива сасвим нове мотиве у нашој поезији, дотле неслућене, ретка осећања, бизарна, префињена. Чак и лична расположења, своју еротику на пример, он неће рећи једноставно нити ће дозволити да изгледа обична. Он има двоструки страх: од вулгарности мисли и осећања и вулгарности израза. Снага и лепота његове поезије је у изражају. Он је песника схватио као „кабинетског радника и ученог занатлију на тешком послу риме и ритма“.
Јован Дучић као амбасадор
Наћи најсавршенији изражај, то је врховно начело његове поезије. У обради, он је одиста надмашио све што је до њега стварано у нашој лирици, толико је он јак у изразу, — отмен, дискретан, духовит и љубак. Његова поезија блешти сликовитошћу и мелодичним ритмом. Она је толико неодољива својим обликом и толико је суверено владала, да су се најмлађи песници почели бунити против ње, осећајући и сами њен чар и њен притисак уједно.
Приватни живот
У јесен
1893. године, на балу у тек саграђеном хотелу „Дрина“ у Бијељини, млади и амбициозни учитељ Дучић сусреће тек свршену ученицу Трговачке школе Магдалену Николић. С њом се тајно верио
5. новембра 1893. године, а њихова преписка ће се наставити и након Дучићевог одласка из Бијељине и преласка у Мостар на учитељовање од
1895. до
1899. године.
Један део те коресподенције је сачуван, као и писмо које је Дучићев пријатељ и песник Алекса Шантић упутио Магдалени
6. априла 1901. године молећи је да помогне у прикупљању претплате за своје „Песме“. Љиљана Лукић, професор у пензији, чува у личном власништву преписку између Дучића и Магдалене.
Професор Љиљана Лукић наводи да је Дучић кратко становао у кући Магдалене Николић која је живела са сестром. После раскида са Дучићем, Магдалена се зарекла да никада више неће изаћи из куће. „Као каква романескна хероина, живела је од успомена и једине срећне тренутке налазила је у читању писама и песама човека кога је волела“, закључује професор Лукић. Дучићева тајна вереница у аманет је оставила да јој након смрти на споменик уклешу следеће речи, које се и дан данас читају на бијељинском гробљу: „Мага Николић-Живановић, 1874-1957, сама песник и песника Јове Дучића прво надахнуће“.
Двадесет година пре Магдаленине смрти, Дучићу је, док је био опуномоћени министар Краљевине Југославије, стигла молба која сведочи о дубоком трагу који је Дучић оставио у Бијељини. Певачко друштво „Србадија“ тражила је од министра помоћ за изградњу дома за потребе друштва. „На првом месту, у овоме идеалном послу, друштво је слободно да Вам саопшти да би желело и да би било срећно, ако види да ваш дом ’Србадије’ буде сазидан и назван Задужбина песника Јована Дучића-Србадија“, стоји између осталог у писму послатом
1937. упућеног министру Дучићу. На маргини писма стоји Дучићев рукопис: „Послао 6. децембра 1937. године прилог од 1000 дин. Молио да неизоставно назову свој дом именом великог песника
Филипа Вишњића, њиховог најближег земљака“.
Библиографија
- Пјесме, књига прва, издање уредништва Зоре у Мостару, 1901.
- Песме, Српска књижевна задруга, Коло XVII, књ. 113. Београд, 1908.
- Песме у прози, Плаве легенде, писано у Женеви 1905. Београд, 1908.
- Песме (штампа „Давидовић“), Београд, 1908.
- Песме, издање С. Б. Цвијановића, Београд, 1911.
- Сабрана дела, Књ. I-V. Библиотека савремених југословенских писаца, Београд, Издавачко предузеће „Народна просвета“ (1929-1930).
- Књ. I Песме сунца (1929)
- Књ. II Песме љубави и смрти (1929)
- Књ. III Царски сонети (1930)
- Књ. IV Плаве легенде (1930)
- Књ. V Градови и химере (1930)
- Књ. VI Благо цара Радована: књига о судбини, Београд, издање пишчево, 1932.
- Градови и химере, (Путничка писма), Српска књижевна задруга, Коло XLII, Књ. 294. Београд, 1940.
- Федерализам или централизам: Истина о “спорном питању“ у бившој Југославији, Централни одбор Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1942.
- Југословенска идеологија: истина о “југославизму“, Централни одбор Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1942.
- Лирика, издање пишчево, Питсбург, 1943.
- Сабрана дела, Књ. X Један Србин дипломат на двору Петра Великог и Катарине I – Гроф Сава Владиславић – Рагузински, Питсбург, 1943.
- Сабрана дела, Књ. VII-IX (Одабране стране). Рукописе одабрали Ј. Ђоновић и П. Бубрешко. Издање Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1951.
- Сабрана дела, (уредили Меша Селимовић и Живорад Стојковић), Свјетлост, Сарајево, 1969.
- Сабрана дела, (уредили Меша Селимовић и Живорад Стојковић. Прегледао и допунио Живорад Стојковић), БИГЗ, Свјетлост, Просвета, Београд-Сарајево, 1989.