Леонардо да Винчи
Из Википедије, слободне енциклопедије
 
Датум рођења: 15. април 1452.
Место рођења: Винчи (Италија)
Датум смрти: 2. мај 1519.
Место смрти: Амбоаз (Француска)

Леонардо ди сер Пиетро да Винчи познат као Леонардо да Винчи (итал. Leonardo da Vinci -Leonardo di ser Piero da Vinci ; 15. април 1452 — 2. мај 1519) је био италијански ренесансни архитекта, проналазач, инжењер, вајар и сликар. Био је описан као идеал „ренесансног човека“ и као универзални геније. Познат је по својим ремек-делима, као што су „Тајна вечера“ и Мона Лиза, а његови изуми се данас користе у модерној технологији, иако нису примењивани у његово доба. Помогао је развоју анатомије, астрономије, и грађевинарства.

Његове слике се данас сматрају врхунским делима овог „универзалног генија“ како су га често називали. Био је фасциниран мистеријом људског лица и могућношћу читања „покрета душе“ кроз покрете и изразе лица. Леонардов портрет жене фјорентинског званичника тога времена „Мона Лиза“ надалеко је познат по загонетном изразу лица портретисане даме. Портрет „Мона Лиза“ је први психолошки портрет насликан у историји те се зато даје толики значај овом делу.

 
Живот
Његов живот је први пут описан у биографији Ђорђо Вазариа „Вите“ („Живот“)

Леонардо Да Винчи је рођен у доба ренесансе, 15. априла 1452. у једној сеоској кући, 3 km удаљеној од Винчија.

Леонардо да Винчи се родио у селу Анхиано близу града Винчи у Италијии био је ванбрачно дете. Његов отац био је млади правник Пиетро да Винчи а мати Катарина која је била вероватно сеоска девојчица, јер нема доказа да је била роб из Средњег истока коју је поседовао Пиетро. Једини поуздани податак о њој јесте да се звала Катарина. Леонарда је крстио парох Пијеро да Бартоломео. Са непуних пет година Леонардо је прешао да живи са оцем и маћехом.

Леонардо је ишао у школу у Винчију. Учитељи младог Леонарда су били затечени његовим питањима и размишљањима. У школи је учио да чита, пише и рачуна. Такође је учио геометрију и латински. Касније је усавршавао знање латинског, јер је сматрао да није довољно научио у школи. Са 14 година преселио се у Фиренцу, где је радио као помоћник у једној радионици.

Како се родио пре заведене конвенције о именима, Леонардо се звао именом које је значило „Леонардо син господара из Винче. Леонардо је сам потписивао своје радове као „Леонардо“ или „Ја Леонардо“ („Io Leonardo“). Многи аутори његове радове навода као радови од Леонарда а не радови да Винчија. Име свога оца наравно није употребљавао због свога нелегитимног постављења.

Леонардо је растао са својим оцем у Фиренци. Цео свој живот је био вегетаријанац. Око 1466. године је постао шегрт сликара Андреа дел Верокиа а касније је постао независан сликар у Фиренци.

Леонардо учи занат у уметничкој радионици Верокиа 1466. Андреа дел Верокио је био водећи фирентински вајар, златар и сликар. Верокио је одушевљен цртежима младог Леонарда и прима га у своју радионицу, где Да Винчи почиње да ради са многим познатим уметницима - Ботичелијем, Перуђинијем, ди Кредијем. У јуну 1472. Леонардо је постао члан сликарског еснафа, чиме је завршио шегртовање. У књизи уписаних у еснаф да Винчи је уписан под именом Лионардо.

Прво познато Леонардово дело је цртеж Арновалеја у мастилу - урађен 5. августа 1473. На њему се види Леонардова даровитост, јер је ралистично насликао пејзаж, што нико пре њега није урадио.

1476. Леонардо и Верокио по наруџбини су насликали слику Христовог крштења. Леонардо је насликао предњег анђела и пејзаж. Разлика између ова два уметника види се у изради анђела.

1476. године је био анонимно оптужен за хомосексуални однос са 17 годишњим познаником проститутом Јакопом Салтарелијем који му је био модел. Скупа са неколицином младих мушкараца је био оптужен за хомосексуалност. Услед недостатка доказа био је проглашен за невиног. У следећим годинама је био под присмотром „Ноћних стражара“- у ренесансно доба морална полиција. Тврдња да је Леонардо да Винчи био хомосексуалац се јавно акцептира. Најдужи однос је имао са лепим делинквентом Ђаном Ђакомом Капроти да Ореном којега су звали „млади даво“ и који је у његове службе ступио када је имао 10 година као његов асистент. Он је овог младића помагао и после смрти му је оставио својим тестаментом половину својих винограда.

Око 1482. године до 1499. године је радио за Лудовика Сфорца војводу у граду Милану где је основао и властити атеље са ученицима. Ту је употребљено 70 тона бронзе - у покушаву војводе за одбрану од Француза и Шарла VIII које је било намењено за његову велику скулптуру која је била намењена граду Миланну 1495. године. Милано се предало без рата и 1498. Сфорса је био свргнут. Леонардо је остао у Милану све до времена када је видео како француски стрелци луковима тренирају на његовом моделу скулптуре „Gran Cavalo“ у половичној величини и отишао је онда најпре у Мантову, па затим у Венецију. У Фиренцу се вратио априла 1500. године.

У Фиренци је ступио у службу Цесара Борџоја сина папе Александра IV којега су звали „Војвода Валентино“ као војни архитекта и градитељ. 1506. године се вратио у Милано које ја тада било у рукама Максимилиана Сфорца од како су истерани Французи. 1507. године се сусрео са лепим 15 годишњим аристократом, грофом Франческо Мелзимом који је постао његов ученик животни друг и наследник.

Од 1513. – 1516. живео је у Риму где је у то време деловао сликар Рафаело Санти и Микеланђело иако са њима није одржавао контакте сматра се да је извршио одлучујући утицај на пресељење скулптуре Давида – мајсторског дела Микеланђела. Због тога Микеланђело није био по свему одушевљен. 1515. године је Милано опет био окупиран и Леонарду је било поверено стварање декорације за мировне преговоре у Болоњи између француског краља Франсоа I и папе Лава X када је први пут морао да се сусретне са краљем. 1516. године је ступио у службу краља Франсоа I и употребљавао је замак одмах поред краљеве резиденције, добијао је велика примања и постао краљев пријатељ.

Умро је у Француској у граду Амбоаз у замку Кло-Лисе и у складу са његовом последњом жељом његов ковчег је пратило 60 просјака, сахрањен је у капели замка Амбоаз.

Леонардо да Винчи је имао много пријатеља.

Сликар
„Сликарство је поезија, која је видљива и не да се чути а поезија је сликарство које се слуша и невидљиво је“

 
Леонардо је јако познат захваљујући својим сликама и мајсторском сликом као што је Тајна вечера која је насликана 1498. године и „Мона Лиза“ (која је позната и као „La Gioconda“ на италијанском или „La Joconde“ на француском језику) која се налази у Лувру у Паризу и насликана је 1503. – 1506. –тих година и ако се воде полемике дали је ову слику направио сам или заједно са неким од његових ученика. До данашњих дана је сачувано његових седамдесет слика али ни једна његова скулптура.

Леонардо је често планирао велике слике са великим бројем пројеката, нацрта и скица али нису биле завршене.

Године 1481. био је поверен да направи слику „Клањање три краља“ али слику није завтшио када одлази у Милано.

У Фиренци је био поверен да направи велику и опсежну слику „Битка код Ангиарија“, до�� је његов ривал Микеланђело требао да направи слику на супротниј страни зида. После разраде у небројаним скицама он је напустио сликање из техничких разлога.

Користио је нови композицијски приступ - централна фигура се налази напред и све је подређено њој, док су остале фигуре и предмети у позадини, груписани тако да још више истичу централну фигуру. Његове стилске иновације су још уочљивије у Тајној вечери, где је једну устаљену тему приказао на сасвим другачији начин. Уместо да 12 апостола представи као индивидуалне фигуре, он их групише у групе које окружују Христа као централну фигуру. Сасвим позади, кроз прозор је приказан пејзаж. Да Винчи апостоле и Христа приказује у моменту кад Христ објављује Јудину издају, и на готово реалистички начин приказује различите емоције апостола, запрепашћених овом вешћу.

 
Мона Лиза, Леонардово најпознатије дело, једнако је познато по иновацијама које користи у сликарској техници, као и по мистериозном осмеху субјекта који Леонардо приказује. Ово дело је кохезија две технике које је он установио - сфумата и кјароскура.

Да Винчи је утицао на скоро све касније уметнике високе ренесансе, а пре свега на Рафаела. У потпуности је изменио миланску школу, а утицао је и на школе у Парми, Фиренци и другим ренесансним центрима.

Иако је Леонардо створио релативно мали број слика (од којих је велики број недовршен), он је ипак један од најутицајнијих и најиновативнијих уметника Ренесансе. У његовом раном периоду, сликарски правац који је следио није се много разликовао од стила његових учитеља, да би сазревајући, Да Винчи вешто одбацио ригидан начин третирања фигура и објеката, и практично их оживео, користећи сфумато, своју надалеко популарну технику.

Списак слика
Примедба: Подаци о годинама настанка слика у разним изворима се у већини случајева знатно разликују.

Мадона са јабуком („Dreyfusova Madona“) (~1469.) - National Gallery of Art, Вашингтон, САД*
Портрет Гиневре де Бенчи (~1475.) – National Gallery of Art, Вашингтон, САД
Крштење Криста скупа Верокиом (oko 1475 —1478.) – „Galleria degli Uffizi“, Фиренца, Италија
Мадона са цвећем (1478 —1480.) – „Ермитаж“, Петроград, Русија
Мадона са каранфилом (1478 —1481.) – „Alte Pinakothek“, Минхен, Немачка
Свети Јероним (око 1480.) – „Pinacoteca Vaticana“, Ватикан
Клањање три краља (1481.) – „Galleria degli Uffizi“, Фиренца, Италија
Музичар (Портрет музичара Франкина Гафуриа) (~1490.) - „Pinacoteca Ambrosiana“, Милано, Италија
Портрет даме (1495 —1498.) – „Лувр“, Париз, Француска
Тајна вечера - (1498.) црква „Santa Maria delle Grazie“, Милано, Италија*
Мадона у стенама (прва верзиа) (1483 —1486.) – „Лувр“, Париз, Француска
Серија гротескних карикатура (1490.-1505.)
Битка код Ангиарија (1503.), данас изгубљени картон за зидну слику у фирентинској скупштини
Мона Лиза (1503 —1505./1506.) – „Лувр“, Париз, Француска
Леда и лабуд (1508.) - (сачуване су само копије)
Свети Иван Крститељ (~1514.) – „Лувр“, Париз, Француска
Бахус (1515.) – „Лувр“, Париз, Француска
 

Научни рад
1483. године Леонардо се сели у Милано да би радио као цивилни и војни инжењер за „Дуке“ а посао сликара и скулптора му постаје споредно занимање. Леонардо је радио и као дизајнер и директор дворских фестивала. Ту започиње своје прве систематске научне студије базиране на практичним искуствима из анатомије, ботанике, математике, физике и механике. 1499. године Леонардо се поново враћа у Фиренцу. Наредне године ступа у службу француског краља, оставши у њој до 1506. године. након чега се враћа у Фиренцу до 1507. Из Фиренце наставља пут за Милано где ће живети наредних пет година. Од 1516. године па до своје смрт и живео је у Француској са својим учеником и наследником Франческом Мелзијем (1491 —1568.)

Леонардо је најславнији интелектуалац ренесансног периода захваљујући мноштву његових интересовања: од војне архитектуре, преко анатомије, геометрије, астрономије, грађевинарства, хидраулике, физике до опште технике.

Иако су га за његова живота патрони ангажовали за најразличитије послове - од планирања утврђења, замкова и канала, до креирања балских одора - он је до данашњег дана остао познат као један од најважнијих сликара.

Да Винчи је целога живота цртао, правио је скице и нацрте, мастилом или оловком. Сачувано је 4 000 његових цртежа, често малих димензија. Леонардо је писао у збијеним линијама, написаним као одраз у огледалу, здесна на лево. Уз њих су цртежи биљака и шеме зупчаника и точкова. Читаве странице посвећене су оружју, копљима, буздованима, мачевима егзотичног облика. Ту су затим, скице за прављење утврђења и схеме артиљеријског оружја, цртежи летећих машина, тенкова, опреме за роњење и других фантастичних ствари, вековима пре него што су направљене.

Чак је дизајнирао и робота, који је могао седети, махати рукама и померати главом док би отварао и затварао анатомски верну вилицу. “ Могу да правим топове, мало оружје, корисно и веома лепих облика, различито од оног које се користи.“ писао је уметник.

Да Винчи је цртао и различите животиње: псе, мачке, медведе, коње, па чак и змаја. Без знања детаља о анатомији осим оних које је могао да види голим оком, нацртао је „Дрво жила“ на коме је приказао положај срца, плућа и главних артерија у људском телу.

Вајар
Много година је провео стварањем монументалних планова на изради велике скулптуре коњаника од бронзе („Gran Cavalo“) које је требала да стоји у граду Милану али рат са Француском није дозволила да се овај пројекат реализује. На основу приватне иницијативе је у Њујорку играшена скулптура по овим плановима и 1999. године је поклоњана граду Милану. Хунтов музеј у граду Лимерик у Ирској наводно поседује копију малог бронзаног коња у бронзи која је рад Леонардовог шегрта на основу мајсторовог пројекта.

Осим овог он је сам остварио и многе друге радове у вајарству од којих су најпознатији они најстарији радови.

Архитекта
Много записа од Леонарда се односило на грађење и планирање најме катедрала. Његове студије су почињале испитивањем разних грађевинских алата и помоћних средстава за градњу. Надаље он је наставио у области која до тада није била испитивана у носивости стубова и подвлака као и сводова и лукова.

Експерти су сагласни да је већина његових архитектонских студија био теориски рад. Његови радови су суђени као „како пројектовати конструкцију на декорацију фасаде“ или „како декорисати раван направљену за прославе“. На другој страни неки нацрти су интересантни у својој амбицији да се представе огромне грађевине, кружна степеништа, улице са многоструким саобраћајем за пешаке и комерциални саобраћај. Ни један од ових планова није остварен.

Као свој архитектонски рад Леонардо је презентирао модел „идеалног града“ за Лудовика Сфорца. То је захтевало потпуно преуређење града Милана што се наравно никада није остварило. Само мали број Леонардових радова у архитектури је угледало светло дана. Вероватно је сарађивао и са другим архитектама као и Брамантеом 1492. године код преградње трга Виђевано и неким профаним објектима. Знамо да је предложио пројекат централне куле Миланске катедрале и 10. маја 1490. године иако је одбијен био је предложен да ради нови који никада није завршио.

Године 1502. он је створио цртеж висећег моста са дужином од 720. стопа у једном сегменту (240 m) као део грађевинског пројекта за султана Бајазита II из Константинопоља. Мост је требао да буде изграђен на ушћу Босфора познатог као Златни рог. Никада није био изграђен али је његова верзија обновљена 2001. године када је на основу његовог пројекта постављен мањи мост у Норвешкој.

На склону свог живота је радио на пројектима двора краљеве мајке у Роморантину у Француској и као по обичају ни овај пројекат се није реализовао.

Наука и конструкција машина
Уверљиве и упечатљиве су његове студије које су убележене у дневнике који садрже 6.000 страница примедаба и цртежа у којима се налате прелази између науке и уметности. Био је левак и целог живота је употребљавао огледалско писање јер се овако лакше писало помоћу пера левом руком.

За време целога живота трудио се да састави велику енциклопедију која би садржала све са детаљним цртежима. Од времена како је напустио своје студије латинског и матемтике Леонарда су тадашњи научници у већини игнорисали као научника.

Леонардо никада није публиковао и ни на који други начин није рачиривао садржаје својих дневника. Много научника сматра да је на овај начин он хтео да публикује своје запажања. Његови записи су до 19. века остали загонетни и неразумљиви и нису имали утицај на развој науке. У јануару 2005. године су научници открији тајне лабораторије које је он употребљавао за студије летећих машина и које су биле у срцу Фиренце у запечаћеним манастирским просторијама поред ба��илике најсветије девице.

Астрономија
У астрономији Леонардо је веровао да сунце и месец круже око земље као и да је месец покривен водом и као такав одбија светлост и ако је открио утицаје месеца на плиму и осеку.

Анатомија
Леонардо је учествовао у сецирању и то је омогућило израду многих анатомских цртежа и планирао је велике радове људске и упоређивачке анатомије. Дошао је на идеју како сецирати око и тај се начин употребљавао до 19. века. 1490. године је створио „Канон пропорција“ по идеалним пропорцијама мушког тела који је пописао у свом раду римски архитекта Маркус Витрувиус Полио и ова студија названа „Homo Vitruvius“ („Витрувијански човек“) је један од најпознатијих његових радова.

Његов студиј анатомије водио је ка пројекту првог робота у писаној историји. Пројекат се зове и „Леонардов робот“ био је вероватно нацртан 1495. године али је објављен тек педесетих година 20. века и није познато да ли је неко покушао да га конструише.

Летеће машине
Леонардо је био фасциниран летењем и створио је неколико машина од којих и нацрт за хеликоптер који би био покретан са 4 човека и који не би могао да полети али и неке машине које би вероватно могле полетети. Осим тога што је саставио нацрте који иемитирају птичија крила предлагао је и нацрте са крилима слепог миша. У слојим белешкама се осврће и на идеје о падобрану који је разрађивао само теоретски. Као погон за своје машине је употребљавао људску силу и ако је знао да то може да се разматра и функционише само као теорија.

Пронашао је анемометар на одређивање смера ветра и био је то јако значајан проналазак који је побољшавао безбедност летова, радио је и на инструменту који мери брзину ветра као и инструменту који је требао да одређује водоравност летова.

Ратне машине
Његови дневници садрже и неколико проналазака војних машина као на пример аутоматима опремљени тенк који се покреће снагом људи или коња[2]или касетирану бомбу и то напрек томе да је рат сматрао за најгору људску особитост и делатност. Конструисао је нешто као топ који је подешавао угао свога дејства, био покретан и био употребљив у рату. Његове идеје дале су основ данашњем оружју као револвери, аутомати. Створио је радове и пројекте који и ако нису били пропраћени матеметичким рачуницама казују да је Леонардо познавао законитости и значај аеродинамике.

Други проналазци
Даљи проналазци се односе на подморницу, на озубљену машину које се може сматрати првим калкулатором и аутомобил који би био покретан помоћу опруга. Планирао је индустријско загревање воде помоћу сунчане енергије и параболичких огледала. Пронашао је скафандер који је разрадио у својим студијама и ако се састојао само од звона за главу и плинајућих плутви. После је додао и кожено одело за пливање у води. Исто тако је конструисао и бушилицу која се састојала од механизма са точкићима и имала је главу.

Од даљих проналазака које су нашли примену у данашњем времену била је хидраулична пила. Имао је систем климатизације који би редуковао јаке промене климе и које би погубно утицале на његов лабораторијум. Мерио је влазност ваздуха на основу мерења у виду неке врсте вагице - вуне и воска и разлике у тежини када вуна повлачи влегу која се приказивала на једној скали.

И ако већина Леонардових проналазака није била реализована многи од његових пројеката су били технолошки обистињавани како то на пример демонстрира његов „тенк''.

Извори
1.^ „The Independent | Europe | Up to Date European News and European Events“
2.^ „Leonardo da Vinci - museoscienza“
3.^ „BBC - Press Office - Leonardo“