Стеван РАИЧКОВИЋ 
 
(Нересница, 05.07.1928. - Београд, 06.05.2007.)
књижевник
књижевник, песник

САНУ: Одељење језика и књижевности: дописни члан од 27.04.1972; редовни од 7.05.1981.

Приступна беседа: беседа: Разговор с иловачом. Глас / САНУ. ОЈК. 340, 12 (1984) 17-30. одржана 25.03.1982.

Биографија, библиографија: Год. / САНУ. 79 (1975) 773-774.; 90 (1984) 289-377.; 100 (1994) 341-348.; 108 (2002) 305-326.

Признања: Октобарска награда Београда, 1958; Седмојулска награда, 1963.; Змајева награда, 1964.; Награда "Милош Ђурић", 1976.; Награда "Бранко Миљковић", 1979.; "Горанов венац", 1985.; Његошева награда, 1993., 1994.; Дучићева награда, 1994.; Вукова награда, 1994.; ... Награда "Васко Попа", 1997.; ... Жичка хрисовуља, 1999...

Стеван Раичковић (Нересница код Кучева, 5. јул 1928 — Београд, 6. мај 2007) је био српски песник и академик.

Биографија
Гимназију је учио у Сенти, Крушевцу, Смедереву и Суботици, где је и матурирао. Студирао је на Филолошком факултету у Београду, а већ са 17 година почео је да објављује песме у „Књижевности“, „Младости“, „Књижевним новинама“ и „Политици“. Од 1945. до 1959. године био је сарадник Литерарне редакције Радио Београда.

До 1980. године Раичковић је био уредник у Издавачком предузећу „Просвета“. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1972. године, а за редовног 1981.

Објавио је више од двадесет збирки песама, седам књига за децу, неколико књига есеја. Прву збирку „Детињство“ објавио је 1950. године, да би већ следећом „Песма тишине“, две године касније, био примећен.
Преводио је руске песнике, Ану Ахматову, Марину Цветајеву, Јосифа Бродског, сачинио је избор поезије Бориса Пастернака. У препеву „Седам руских песника“ и антологији „Словенске риме“ представио је и модерне руске песнике. Превео је и Шекспирове сонете и „Десет љубавних сонета“ Франческа Петрарке. Сабрана дела Стевана Раичковића објављена су 1998. године.

Раичковићева поезија објављена је на руском, пољском, чешком, словачком, мађарском, бугарском, русинском, албанском, словеначком и македонском језику.

Дела

Књиге песама

Детињства (1950),
Песма тишине (1952),
Балада о предвечерју (1955),
Касно лето (1958),
Тиса (1961),
Камена успаванка (1963),
Стихови (1964),
Пролази реком лађа (1967),
Варке (1967),
Записи (1971),
Записи о црном Владимиру (1971),
Случајни мемоари (1978),
Точак за мучење (1981),
Панонске птице (1988),
Монолог на Тополи (1988),
Свет око мене (1988),
Стихови из дневника (1990)
Фасцикла 1999/2000 (2001)
Поетски и прозни записи
Чаролија о Херцег-Новом (1989),
Сувишна песма (1991)
Кинеска прича (1995)
Проза
Интимне мапе (1978)
Златна греда (1993);
Есејистички и мемоарски текстови
Белешке о поезији (1978),
Портрети песника (1987),
Дневник о поезији (1990),
Дневник о поезији ИИ (1997),
Нулти циклус (1998),
У друштву песника (2000),
Слова и беседе (2000),
Линија магле (2001)
Монолог о поезији (2001);
Књиге за децу
Велико двориште (1955),
Дружина под сунцем (1960),
Гурије (1962),
Крајцара и друге песме (1971),
Ветрењача (1974),
Мале бајке (1974)
Слике и прилике (1978);
Поетски препеви
Шекспирови сонети (1964),
Шест руских песника (1970),
затим допуњено издање под насловом Седам руских песника,
Десет љубавних сонета Франческа Петрарке посвећених Лаури (1974),
Словенске риме (1976)
Златна јесен – избор из поезије Бориса Пастернака – (1990);
Аутобиографија
Један могући живот (Хомо поетицус) (2002).

Награде
Добитник је најзначајнијих песничких награда -
Змајеве,
Змајевих дечјих игара,
„Невен“,
Његошеве,
Дучићеве,
„Бранко Миљковић“,
„Љубиша Јоцић“,
„Горанов вијенац“,
награде за преводилаштво „Милош Н. Ђурић“,
Вукове,
награде „Десанка Максимовић“
Васко Попа и
„Душан Васиљев“,
као и друштвених признања,
Седмојулске награде и
Октобарске награде Београда,
Октобарске награда Херцег-Новог и
Књижевни вијенац Козаре.