Појава Аретеја означава још једну оштру демаркациону линију у Крлежином импозантном драмском опусу. Овога пута, то ће бити линија разграничења према драматургији ибзеновске психолошке школе на којој се темељи Крлежина драмска трилогија о Глембајевима. Овај темељни заокрет из једног веома успешног и толико хваљеног проседеа према драматургији његових раних драма јесте само још једна потврда више Крлежиног идејног и естетског нонконформизма. Тако се велики писац, суочен са својом најкомплекснијом темом, темом човека у историји и историје у човеку, нашао у исти мах пред ништа мањим искушењем: како тој теми дати адекватну и оригиналну драмску форму. Крлежа је, с обзиром на владајуће условљености домаће драмске скрипције и позоришне комуникације установљене понајвише управо његовим дугогодишњим драматичарским деловањем, у најмању руку ризиковао једну стваралачку авантуру чији је плод, мало је рећи, најнеобичније драмско дело савремених југословенских књижевности.
Све се то може сматрати бар довољним разлогом што мишљење критике о Аретеју није било нимало јединствено. Једни су га сматрали врхунцем свега што је у југословенским књижевностима дотле било створено, други врхунцем Крлежиног књижевног стварања, док су трећи у последњој Крлежиној драми видели само занимљивост једног необичног покушаја. Говорећи са дистанце од четврт века, може се у свим тим оценама уочити знатна доза неодмерености и претеривања. Неуспех Аретеја на позоришним даскама допринео је са своје стране да се иначе буран критички говор о овој Крлежиној драми убрзо стиша и готово сасвим угаси не прелазећи, како то често бива, на терен књижевно-научних студија.'
прво издање, 2009.
11 х 18.5 цм
64 стр.
броширан повез
латиница
ISBN: 978-86-519-0403-8
978-86-519-0403-8