Весна Марјановић

Звање
Др етнологије и антропологије, музејски саветник, научни сарадник, професор.

Етнографски музеј у Београду 2000. до данас
Музеј Војводине 1979-2000.

Ужа научна односно уметничка област
Етнологија-антропологија: духовна традиционална и савремена народна култура

Академска каријера
Филозофски факултет у Београду
(Научни сарадник)

Висока школа за образовање васпитача.

У области хуманистичких наука - етнологија и антропологија
Традиционална игра

Докторат

2006 Маскирање у ритуалимка становништва Србије, Филозофски факултет у Београду, Универзитет у Београду
Етнологија и антропологија

Специјализација 1991.
Интернационални музеј маски и карневала, Бенш, Белгија

Етнолошка и музеолошка проблематика – емпиријски рад на теми маскирање и карневали у традицији  европских народа

Магистратура 2000.
Традиционалне дечје игре у Војводини, Филозофски факултет,Универзитет у Београду
Етнологија и антропологија

Диплома 1978.
Териоморфне маске у обрдним играма Србије, Филозофски факултет у Београду
Етнологија,

Списак предмета које наставник држи у текућој школској години

1. Етнологија 1-4 Основне струковне студије
2. Антропологија фолклора 1 и 2 Основне струковне студије

Репрезентативне референце
1. 2008, Маске, маскирање и ритуали у Србији, Београд., монографија
2. 2005. Традиционалне дечје игре у Војводини, Матица српска, Нови Сад, монографија
3. 1996. Вашари и светковине у Србији, Бор.
4. Urban acculturation among heterogenius population of the Voivodina, Рад МВ, књ.40, Нови Сад 1998, 189- 192.
5. Света Петка - црквена и породична слава код становништва јужног Баната , Етно-културолошки Зборник, књ. IV, Сврљиг 1998.233-239.
6. Део циклуса годишњих обичаја у Шајкашкој у светлу нових етнолошких истраживања, Зборник Матице српске за друштвене науке, 104-105, Нови Сад 1998, 267-275. Ethnic identity through ethnographic museums and exibitions (in new millenium), Etnolog, Glasnik Slovenskog etnografskog muzeja, Ljubljana 1998, pp.395-400.
7. Ethnic identity through ethnographic museums and exibitions (in new millenium), Etnolog, Glasnik Slovenskog etnografskog muzeja, Ljubljana 1998, 395-400.
8. Етнолошке збирке као извор проучавања становништва, Рад МВ, књ.43-45, Нови Сад 2001/2003, 163-171.
9. Маска, део култа и савремена потреба код становништва у селима око Перника у Западној Бугарској, Етно-културолошка радионица, књ.VII , Сврљиг, Београд 2001. 89-94.
10. Комуникација с традицијом на примеру погребног ритуала у Шајкашкој, Тимочкој крајини и Пиротском региону, ГЕМ 71, Београд 2007, 63-78.
• Хрвати у Средњем Банату – пример ендогамне заједнице у Србији, Гласник Антрополошког друштва Србије, св. 43, Нови Сад 2008, 44-51.
• О андрогинима у обредном одевању у Традиционална естетска култура: Тело и одело, Зборник, приредио др Драган Жунић, Центар за научна истраживања САНУ и Универзитет у Нишу, Ниш 2009
• “Problems of traditional Srbian culture: Context Of Serbian Funereal Customs In Transition Times”, Међународна научна конференција Човек, друштво и
култура, Минск, Белорусија, Белоруска национална Академија наука, Минск 2009.
• Антропологија историјске стварности у Документационом центру
нациналсоцијалистичке партије уу Нирмбергу (Баварска, Немачка), Зборник радова, Етнографски институт САНУ, Центар за културу Лозница, Београд 2009.

Изложбе и Каталози студијских изложби
“Обичаји”, Музеј Војводине, Монографија Сталне поставке, Нови Сад 1997, 351-360. Маске у традиционалној култури Војводине, Војводјански музеј, Нови Сад 1992. Дечје играчке Змајевог доба, Музеј Војводине-Змајеве Дечје игре, Нови Сад 1993.; Детињство у традиционалној култури Војводине, Музеј Војводине-Змајеве Дечје игре, Нови Сад 1994.; Дечје игре Змајевог доба, Музеј Војводине-Змајеве Дечје игре, Нови Сад 1995.; Маске и ритуали, Етнографски музеј ,Београд 2005.; Србија свето тле европске културе, кооарторски каталог, Феморо, Француска 2010, (на француском)

Водич
Колекција предмета уз божићне обичаје у Етнографском музеју у Београду, Музејски водич, Етнографски музј у Београду, Београд 2003.
Српска енциклопедија А и Б, САНУ, Матица српска (у штампи)
Одреднице:Авункулат, Адет, адопција, Азил, Аманет, Бденије, Беговић Никола, Бабине, Бал, Барјак, Бела недеља, Беловић Бернаџиковска Јелица.

Тренутно учешће на пројектима

Домаћи
Демографске одлике становништва Војводине - Носилац теме: „Етнолошке карактеристике Шајкашке - Етнолошке одлике становништва Потисја“; „Словаци у Војводини“ – тема: „Етнологија Словака у Војводини“ - Одељење за друштвене науке Матице српске; Шеф пројекта: „Крсна слава“ – нематеријална баштина – Министарство културе Р Србије, ЕМ,
2010.;

Међународни
2010. Шеф пројекта: „Од архаичних обредних поворки до Уније европских карневалских градова“ (Министарство културе Р Србије) – (Србија, Македонија, Бугарска, Румунија).
Усавршавања 1986. Државни историјски музеј Кијев, Украјина, СССР
1998. Етнографски музеј у Мартину, Словачка;
2004, 2006. Градски музеј у Минхену, Етнографски музеј у Минхену, Германски музеј у Нирнбергу, Баварска нацинална библиотека, Минхен, СР Немачка,
Теренска истраживања – Југозападна Бугарска – 2001.године

Други подаци које сматрате релевантним:
Учешће на конгресима, симпозијумима, конференцијама с рефератима у земљи и иностранству (Велика Британија, Румунија, Шпанија, Финска, Белгија, Пољска, Мађарска, Аустрија, Белорусија, Турска.).

Од 2003. Уредник Гласника Етнографског музеја у Београду (бр. 65-66, 67-68,69, 70, 71, 72, 73); Уредник и редактор монографије П.Влаховић, Србија,земља, народ, обичаји, Београд 2005. енглеско издање; Члан
Редакције Српске енциклопедије – етнологија.
Визуелна антропологија: филмови – Биле су Беле покладе у Крушчици (1995); Света Петка (1999) са РТС ТВ НС ; Сарадник и стручни консултант у Документарном програму РТС - филмови: Празник у Каонику, Благословен који долази у име Господње; Велика Госпојина у Стапару (2009); Приче уз огњеште.(2010)
1993-2000.члан Европске мреже за етнографске и друштвено историјске музеје Члан Комисије за доделу виших музејских звања; члан Савета Вуковог сабора Чланство у асоцијацијама – SIЕF, InASEA, CID; MDS, ADS, EDS__

Дејан Стојиљковић
Из Википедије, слободне енциклопедије

Рођен: 1976. (Ниш, СФРЈ)

Уметнички покрет: 2007-

Награде: 
Милош Црњански
Светосавски печат

Дејан Стојиљковић је српски писац и стрип сценариста рођен 1976. године у Нишу, аутор романа Константиново раскршће. с којим је ушао у најужи избор за НИН-ову награду и добио награде Милош Црњански и Светосавски печат.

Биографија
Објавио је збирку прозе Лева страна друма (СКЦ Ниш, 2007, Медивест Ниш 2010), збирку прича инспирисаних митовима и легендама рокенрола под називом Лоw Лифе (НКЦ, 2008, едиција „Трагачи“) и историјски роман Константиново раскршће (ИП Лагуна, Београд, 2009, 2010, 2011), који је постао бестселер и продат у више од 40.000 примерака, а до сада је преведен на руски, македонски и енглески. У марту 2012. објавио је нови роман - Дуге ноћи и црне заставе (ИП Лагуна, Београд).

Аутор је неколико стрип сценарија. Драмски програм Радио Београда адаптирао је његову новелу Лопуже попут нас у радио-драму која је премијерно изведена новембра 2008. Први је лауреат награде за стрип теорију Никола Митровић Кокан. Редован је сарадник интернет магазина за популарну културу ПопБокс[7] а пише и за Политику, Урбан Буг, Вечерње новости, Градину, Кораке, Тхинк Танк... Идејни је творац и један од оснивача Треш феста, фестивала андерграунд књижевности који се одржава у Нишу.

Живи у Нишу где тренутно ради као главни и одговорни уредник, интернет портала НишЦафе.

Члан је књижевне групе П-70 и Српског књижевног друштва.

Библиографија
Романи
• Константиново раскршће (ИП Лагуна, Београд, 2009, 2010, 2011, 2012) - историјски роман.
• Дуге ноћи и црне заставе (ИП Лагуна, Београд, 2012) - историјски роман.
Прозне збирке
• Лева страна друма (СКЦ Ниш, 2007, Медивест Ниш 2010) - збирка прозе.
• Лоw Лифе (НКЦ, 2008, едиција „Трагачи“) - збирка прича инспирисана митовима и легендама рокенрола.

Антологије и групне збирке
• Угриз страсти (Лазар Комарчић, Београд, 2007) - приче еротске фантастике
• Бели шум (Паладин, Београд, 2008) - антологија прича о телевизији
• Овако је почело (ИП Лагуна, Београд, 2011) - антологија прича о Грчкој
• Тајанствени путник (НКЦ Ниш, едиција Златни југ, 2012) - књига брзих прича писаца из јужне Србије
• Земаљски дугови (ИП Лагуна, Београд, 2012) - антологија прича о Иви Андрићу

Остало
• Константин Велики - Легенда и стварност са Небојшом Озимићем и Зораном Симоновићем („Медивест“, Ниш, 2010) - двојезична монографија.
• Кисело & Слатко („Моно & Мањана“, Београд, едиција „Путеви“, 2011) - огледи о стрипу.
• Константиново раскршће: Краљевство крви („Систем Комикс“, Београд, 2012) - графички роман (цртеж: Драган Пауновић)
• Живи покојник са Весном Марјановић („Службени гласник“, Београд, едиција „Србија и коментари“, 2012) - новела „Упитај мрак“.
• Константин: тријумф хришћанства проф. др Радивој Радић („ДанГраф“, Београд, 2013) - писац поговора

Дејан Стојиљковић је прозни писац и стрип сценариста рођен у Нишу 1976. године.

Написао је прозне збирке „Лева страна друма“ (2007, 2010) и „Лоw Лифе“ (2007). Роман „Константиново раскршће“, објављен 2009. године у Лагуниној престижној едицији „Меридијан“, постао је бестселер продат у преко 40.000 примерака. За овај роман је освојио награде „Милош Црњански“, „Златни Хит Либер“ и „Светосавски печат“, а био је и у најужем избору за Нинову награду и награду „Исидора Секулић“. „Константиново раскршће“ је и најчитанија књига у јавним библиотекама за 2010. годину, а номинована је и за међународне награде „Балканика“ и „Импак Даблин“. Роман је преведен на руски, македонски и енглески језик.

Дејан Стојиљковић је и аутор књиге огледа о стрипу „Кисело&Слатко“ (2011) и први је лауреат награде за стрип теорију „Никола Митровић Кокан“.

Члан је књижевне групе П-70 и члан Српског књижевног друштва. Живи у Нишу где ради као уредник информативног портала „НишКафе“.

ЖИВИ ПОКОЈНИК
Весна Марјановић и Дејан Стојиљковић

Протекле године у издању "Службеног гласника" објављена је књига "Живи покојник", која се темом вампиризма бави на двојак начин - на научном, али и прозаистичком нивоу. Први део књиге чини студија о овом феномену "Представа о вампиру" др Весне Марјановић, а други новела "Упитај мрак" Дејана Стојиљковића.

"Вечерње новости" су 31. децембра 2012. објавиле опширан чланак о овој књизи под називом "Живи покојник: И лептирица и Дракула" у коме је начињен посебан осврт на научни део, односно историју и истраживање веровања у вампире. Чланак преносимо у целости:

Живи покојник: И лептирица и Дракула

Студија Весне Марјановић пружа занимљиве информације о историји веровања у вампире, истраживања тог сујеверја, не пропустивши да подсети да је реч вампир потекла са ових простора

Књига "Живи покојник", у издању "Службеног гласника", бави се феноменом вампиризма и "животима немртвих". Њен први део чини студија "Представа о вампиру" етнолога др Весне Марјановић, а други новела "Упитај мрак" Дејана Стојиљковића.

"Књига 'Живи покојник' без сумње изазива адреналински удар. Студија Весне Марјановић, у којој објашњава генезу једног митолошког бића, изоштрава вид, а прича Дејана Стојиљковића узбуђује, убрзава пулс, чинећи читаоца спремнијим да се супротстави или утекне", истиче уредник издања, писац и академик Горан Петровић.

Студија Весне Марјановић пружа занимљиве информације о историји веровања у вампире, истраживања тог сујеверја, не пропустивши да подсети да је реч вампир потекла са ових простора.

"Александар Лома каже да вампиризам није српски специјалитет, али је реч вампир у европске језике ушла из српског језика у првој половини осамнаестог века посредством бечких новина, које су се биле расписале о наводним случајевима вампиризма на тлу северне Србије", истиче Весна Марјановић и подсећа да је највише усмених предања о вампирима на овим просторима сакупио Вук Караџић са својим следбеницима.

Верује се да је вампир нечисти покојник који с времена на време устаје из гроба и враћа се међу живе. Као сабласт већином прогони своје сроднике и симболизује деструктивну себичност и жељу за животом.

"Данас га млађе генерације описују на основу Стокеровог филмованог лика грофа Дракуле", пише Марјановићева. "Бледа лица, црвених усана, понекад издужених ушију, изражених и избачених зуба, дугих, повијених и модрих ноктију, увијеног и дугог огртача црвено-црне боје. Приликом теренских истраживања у Ђердапу мештани у селима Добри и Бољетину казивали су да се вампир претвара у слепог миша или лептирицу, па брзо мења простор и напада људе. У Румунији га описују као грофа Дракулу, само у исцепаној и похабаној одећи. На Косову се помињало да вуче мртвачки сандук за собом, у Срему је увијен у бело платно, а у Банату у црни огртач.

Поједини јужнословенски народи веровали су да се вампир јавља у облику длакавог пса, да има крваве очи и зубе и да из уста бљује ватру, да је као мешина испуњена крвљу. Код словенских народа вампир је дух умрлог, леш који је оживео зли дух или ђаво. Најпознатији вампир са ових простора свакако је Сава Савановић, о коме је и Милован Глишић написао приповетку "После деведесет година".

Давно заборављени ритуали у култу покојника и веровањима у загробни живот утицали су на стварање нових представа о веома атрактивној и новој појави, комерцијално исплативој, која чини овоземаљски живот забавнијим. Филм као моћни медиј данас је креатор два облика трансформације зла које човек носи сам у себи - једног отелотвореног у вампиру, а другог у животињском демону - вуку.

Последњих година у филмованим причама вукови и вампири су постали непријатељи, али и представници демонизације друштва и појединачних карактерних особина савременог човека.

"Узрок увођења вампира у друштвену стварност је заборављена, а последице се формирају на начин који диктирају модерна друштва", каже Весна Марјановић. "Представе о покојнику који наставља живот после смрти у овом свету сачуване су у европском фолклору и део су општег цивилизацијског наслеђа, а чини се данас понајвише код балканских народа".