Збирка "Приче за досадно поподне" је прва књига Мирјане Бјелогрлић - Николов, уреднице у редакцији за културу Радио телевизије Србије. Ауторкин рукопис одређен је пре свега надовезивањем на поетику фантастике у богатом наслеђу светске књижевности. Са друге стране ту је јасна свест о промењеном статусу и могућностима белетристике у доба доминације визуелних и виртуелних медија.
КУЛТУРА
Заводљивост виртуелних игрица
Мирјана Бјелогрлић-Николов, добитница награде „Исидора Секулић”, говори о свом читалачком искуству и литерарним узорима
Награда „Исидора Секулић” за 2007. годину недавно је припала „Причама за досадно поподне” Мирјане Бјелогрлић-Николов, првој књизи ове ауторке. Мирјана Бјелогрлић-Николов дипломирала је на Филолошком факултету на Групи за југословенску и општу књижевност, а ради као уредник Редакције за културу Радио-телевизије Србије.
За наш лист најпре прича о својој уметничкој радионици, машти која добија контуру и начину на који бира своје јунаке.
– Писање увек почињем на старој, коришћеној хартији која има свој мирис, боју и прошлост. Тако одмах размењујемо неку тајну енергију, папир и ја. Тастатура и процесор су само ствари, драгоцене у наредној фази, али папир доживљавам као потенцијалног шаптача, савезника. Свиђа ми се тврдња Вејна Бута да, стварајући, писац креира своје друго ја, једну надмоћнију верзију себе. Или Кајзерова максима да је стварни аутор заправо митски стваралац, само медиј. Дакле, нисам бирала теме и јунаке, они су изабрали мене… Чак и када сам причу поставила као стилску вежбу, радња која је хтела да буде испричана узела је превласт. Тако је прича о злочину и страху, о суровости и нежности, пробила задате оквире петпарачког жанра, хорор-приче и крими-приче, и постала породична драма. Верујем да, када пишемо, само ментални део процеса писања зависи од нас и оне Аристотелове поетике тецхне, али нам осећајност узмиче, желимо да испричамо једно, а слојеви се откривају, прича мутира у нешто сасвим друго. У једном тренутку отргне се од нас, постане независна и живи неки свој живот…
Ипак, интертекстуалне везе и разноврсни жанрови у „Причама за досадно поподне” дугују различитим прозним рукописима који су Мирјани Бјелогрлић-Николов свих ових година представљали надахнуће. О свом читалачком искуству каже:
– Проблем је заправо почео онда када су ликови и предмети почели да се шетају по причама временски удаљеним неколико деценија. Умберто Еко у свом есеју тврди да када фиктивни ликови почињу да се крећу из дела у дело, добијају право на грађански живот. Његов књижевни, као и теоријски рад о рецепцији сматрам кључним за разумевање књижевности на преласку два века. Веома су ми важне поетике: Набокова, нарочито са романима „Дар” и „Бледа ватра”, Бруна Шулца са распомамљеном фантазијом, родоначелника постмодерне, Борхеса, Пекића са бритком иронијом, супериорног у свим жанровима, Итала Калвина и Милорада Павића због нарушавања линеарног и увлачења читаоца у текст, потом индијских писаца, поготову женских аутора из породице Десаи, мајстора жанра Грејема Грина и Ле Кареа, као и аутора из других медија, техно-бајке, графичке новеле, киберпанка јер имају субверзивно значење и снажан израз – речи су ауторке.
Њен читалац, пак, мора да решава различите задатке. Као на пример:
– У једној причи, замишљеној као виртуелна игрица, разбацани су делови слагалице. Уочи самог почетка Другог светског рата, воз из Лођа за Цариград зауставља се у Београду, граду названом и „Дарол џихад”, „Кућа ратова”. Попут компјутерске игрице, читалац постаје интерактиван решавајући различите задатке: перцепције, мнемотехничке, логичке, по систему елиминације, попут чувеног Ајнштајновог задатка и игре на табли „клуедо”. Помоћник у причи, уобичајен у игрици, овога пута јесте учитељ из Крагујевца, шифрант из Првог светског рата и палеограф. Он ће играчу-читаоцу помоћи да реши криптографске задатке са симболима из астрологије, астрономије, алхемије, као и писмима, коптским словима, германским рунама, ћирилицом и једним од најтајанственијих писама – глагољицом за коју се сматра да ју је Ћирило измислио као тајно писмо, а најдуже су га користили словенски католици на Крку – до педесетих година 20. века.
Мирјана Бјелогрлић-Николов нам, потом, објашњава и зашто се одлучила баш за елементе фантастике и како се поигравала са појмом времена у својој књизи.
– Многи натприродни догађаји, а управо су они извор и резервоар чудесног, дакле фантастике, имају своје објашњење у парадоксу времена. Сада знамо да време нема апсолутни значај и да пада под утицај гравитације. У опсерваторији у једном делу света увелико се врше експерименти с енергијом времена. Фасцинирана сам парадоксом времена. Време има мало везе са сунчаним и пешчаним часовницима и сатним опругама. Реално време и простор постоје само изван наше индивидуалне свести. Наше лично време пролази другачије и зависи од емоционалног стања. У једном интервјуу из 1965, Ајнштајн је рекао: „Ех, да сам само знао… Био бих часовничар…” Ко зна како би нам данас изгледао живот да је Ајнштајн радио на сатним механизмима… Можда бисмо имали колекцију сатова за различито протицање времена и различита унутрашња стања – када смо радосни, уплашени, забринути, када стрепимо, жудимо, када се опраштамо, или ишчекујемо некога кога волимо…
О томе како, пак, сама подешава сатницу својих прича и причајући причу заводи читаоца, Мирјана Бјелогрлић-Николов нам каже:
– Читање отвореног дела је попут играња виртуелне игрице, дакле, преласка са нивоа на ниво или шетње кроз грађевину. Ролан Барт тврди да је читање сакупљање трагова, лов. Постоје различити нивои текстуалне сарадње, а текст истовремено обликује више читалаца. Један прати текст линеарно, као да обилази одаје у кући. Писац оставља празнине у тексту, а читалац их попуњава. Читалац мора да премости собу без пода, може да се, заведен скоковима у времену, дигресијама и ретроспекцијом, заглави у лавиринту ходника или пропадне заједно са лифтом и нађе се у подруму, а то му даје сасвим нови поглед. Може у свом уму да замисли архитектонске тлоцрте, да предвиђа и разоткрива пишчеву стратегију. Аутор се увек служи двосмисленом сигналима, дакле, писање јесте завођење, као што то раде гутачи ватре, циркуске акробате, бајадере, глумци на сцени или Шехерезада. Али пошто писац само замишља свог читаоца, играње жмурке писац-текст-читалац утолико је узбудљивије док се одиграва у једном симулираном бескрају...
Мирјана Сретеновић
објављено: 28/07/2008
ПОЛИТИКА