Предмет књиге је правноисторијски
третман хајдучије
на простору Србије у периоду од
Првог српског устанка до Другог светског рата. Аутор је критички
анализио прописе и
различите мере у борби против хајдука, указујући и на ранију традицију
која везује тзв. османски период и младу српску државу. При томе,
направљена је разлика између категорија
хајдука као разбојника и устаника, уочена је специфична улога јатака,
али и
случајеви коришћења хајдука у политичке сврхе. Нарочит значај овог
издања јесте
и у томе што приказује како се кроз примену мера у борби против
хајдучије може
пратити процес модернизације српске државе, јачање свести о правној
држави и хуманијем поступању према починиоцима кривичних дела и
напуштање изузетно
репресивног кривичноправног третмана према хајдуцима и члановима њихових
породица.
Аутор је користио многобројне изворе, која
укључује и необјављену архивску грађу, транскрипте са суђења, правне прописе и
стручну литературу.