Небројена и жучна спорења око тога шта данас Европска унија заиста
јесте, а шта само декларативно, шта су прокламовани, а шта стварни
интереси и циљеви њених различитих актуелних и потенцијалних чланица,
представљају ситан проблем у односу на дубље питање: да ли иједна снага
која на европске интеграције врши озбиљан утицај – имајући при том у
виду не само европске него и ваневропске факторе – уопште зна шта хоће. И
да ли је иједна од њих способна да препозна сценарио који одговара
њеним сопственим, да не говоримо о општим интересима. А када око тих
кључних питања, чак ни уз потенцијално добру вољу каква не постоји, није
могуће постићи консензус, онда је јасно да иоле поуздану прогнозу
европске будућности није могуће дати.
У књизи Облици повезивања држава и чланица у Европској унији,
Јелена Ћеранић, научни сарадник београдског Института за упоредно право,
нуди своје, на респектабилној литератури и одличном познавању
релевантних докумената засновано виђење овог компликованог проблема и
своју визију заплета и расплета европске приче.
Поједностављено и сажето речено, ауторка заступа мишљење да
диференцираност Европске уније није коначно, него привремено решење, и
да је до релативно равноправне и јединствене заједнице могуће доћи
комбинацијом концепта федерације као правног оквира и концепта
диференциране интеграције као инструмента.
Став Јелене Ћеранић је несумњиво еврооптимистички, али то не умањује
вредност ове књиге ни из перспективе евроскептицизма – реч о
аргументованој и јасној анализи која по много чему представља пионирски
подухват у српском тематизовању правног аспекта овог проблема, па у
најмању руку нуди сјајну базу за смислен дијалог.