Испрва, било је сасвим јасно – да даблински
приповедачи пишу о свом граду... А затим смо цео концепт окренули наглавачке, као
што се то и ради када је у питању ноар. Ирци су фасцинирани оним како их види свет,
па хајде да погледамо, помислили смо, како овај град изгледа споља. Поред неколицине
нас локалаца, хајде да проберемо неке од најбољих данашњих писаца кримића из Америке,
али и Британије, Европе и Канаде – оне успешне, нову крв, и неке између. Знали смо
да ћемо добити многе Јејтсове и Уликсе, али шта нам је друго па остало...?
Изазов који смо поставили писцима које смо
позвали да се укључе у ову збирку био је једноставан: Покажите нам свој Даблин,
и то у ноар маниру. Туристи који резервишу одмор у Ирској неизбежно прво посећују
Даблин и изгледа увек заврше у Темпл бару, нашем сопственом Тајмс скверу – препуном
прљавштине, дрога, бескућника и лутајућих психопата. Пре две године ме је Пат Боран,
легендарни директор Даблинског уметничког фестивала, позвао да одржим литературни
наступ у Темпл бару. Током наступа је нека жена отегла папке. То је ојачало моју
ноар репутацију и дефи нитивно ме натерало да се замислим пре него што поново одем
тамо. Темпл бар се, наравно, помиње у многим од ових прича, и приповедачи сигурно
запажају његову ноар страну. Туристички савез, који ми није био наклоњен ни у најбољим
данима, реаговао је тако што је уценио моју главу. То схватам, ваљда, као похвалу.
Кен Бруен