„Мој задатак је чист и јасан: спремити грађу за
будућег књижевног и културног историчара; дати једним књижевницима да дођу у
интимнији додир са идејама других; омогућити читаоцима да могу интимније
упознати своје вољене писце. Јер тога има код нас – да са смрћу писца ишчезне и
његова успомена, и историчар, често узалуд, тражи да упозна човека; дешава се да
два књижевника живе у исто време, да теже једном истом идеалу, а никад
концепције једнога не дођу у додир са концепцијама другога; постоји, најзад, код
нас, по забаченим нашим крајевима, читав низ верних читалаца који прате сваки
корак свога писца, који знају где је кад и како и шта штампао, који га читају,
воле, а који не знају ништа о њему као човеку, ни какав је, ни где живи, ни чиме
је преокупљен. Ја ћу се трудити да моји разговори испуне тај пространи циљ…"
Бранимир Ћосић (1926)