Понекад се каже да егзистенцијализам представља више расположење него филозофију, те да његово порекло можемо пратити до патњом обузетих романописаца XIX века, и још даље, до Блеза Паскала, кога је ужасавала тишина бесконачних простора…
… и даље од тога, до Светог Августина и његовог самопреиспитивања, и још даље, до Старог завета и уморног Проповедника, и до Јова, човека који се усудио да доведе у питање игру коју Бог игра с човеком, а онда се, застрашен, покорио. Укратко, то порекло сеже до свакога ко се икад, било којим поводом осетио незадовољно, бунтовно или отуђено.

* * *

Међутим, могуће је кренути супротним смером и сузити настанак модерног егзистенцијализма на један тренутак на прелазу из 1932. у 1933. годину, кад је троје младих филозофа седело у бару „Плински фењер“ у париској улици Монпарнас, трачарећи и испијајући тамошњи специјалитет, коктеле са соком од кајсија.
Ту причу од њих троје најдетаљније је касније испричала Симона де Бовоар, у то време двадесетпетогодишњакиња склона пажљивом проматрању света испод својих елегантно полуспуштених очних капака. Тамо је седела са својим дечком Жан-Полом Сартром, погрбљеним двадесетседмогодишњаком опуштених усана, налик на гргеча, рошавим, клемпавим и разроким, будући да је његово десно око, на које скоро уопште није видео, шетало у страну услед тешког облика егзотропије. Неприпремљене саговорнике то је збуњивало, али ако бисте се натерали да га гледате само у лево око, неминовно бисте запазили да вас посматра с топлином и интелигенцијом: било је то око човека заинтересованог за све што имате да му кажете.

* * *

Сартр и Симона де Бовоар сад су свакако били заинтересовани, јер та трећа особа за столом донела им је вести. Био је то Сартров стари школски друг Ремон Арон, човек веселе нарави и такође свршени студент престижног факултета Екол нормал суперијер. Попут њих двоје, Арон је зимски распуст проводио у Паризу. Међутим, док су Сартр и Симона де Бовоар предавали у француској провинцији – Сартр у Авру, Симона де Бовоар у Руану – Арон је студирао у Берлину. Сад је својим пријатељима причао о филозофији коју је тамо открио, а носила је назив варљивог значења: феноменологија, што је дугачка али елегантно уравнотежена реч која, на француском, једнако као и на енглеском, сама по себи може да чини стих у јампском триметру.

* * *

Арон је можда овако говорио: традиционални филозофи честу су полазили од апстрактних аксиома или теорија, али немачки феноменолози приступају животу непосредно, онако како га доживљавају из часа у час. Оставили су по страни већину загонетки којима се филозофија бавила још од Платона: да ли су ствари стварне или како можемо стећи било каква поуздана сазнања о њима. Уместо тога, истакли су да је сваки филозоф који поставља та питања већ бачен у свет испуњен стварима – или барем појавама ствари, односно „феноменима“ (од грчке речи које значи“ствари које се појављују“). Зашто се онда не би усредсредили на тај сусрет с феноменима и занемарили све остало? Старе загонетке не морају бити заувек одбачене, али могу бити стављене у заграде на известан начин, тако да филозофи могу да се позабаве практичнијим проблемима.

* * *

Едмујнд Хусерл, водећи мислилац међу феноменолозима, покрету је подарио борбени поклич: „К самим стварима!“ То је значило: не губите време на тумачења која се гомилају преко ствари, а нарочито не губите време на размишљање о томе да ли су ствари стварне. Напросто погледајте то што вам се представља, што год то било, а опишите га што прецизније можете. Други феноменолог, Мартин Хајдегер, модификује ту идеју. Током читаве историје филозофи су губили време на секундарна питања, заборављајући да поставе оно питање које је најважније од свих, а то је питање Бића. Шта то значи да нека ствар постоји? Шта то значи кад кажемо да ми сами постојимо? Док год не поставимо то питање, инсистира он, никуда нећемо стићи. Он такође препоручује феноменолошки метод: занемарите нагомилани интелектуални крш, обратите пажњу на ствари и пустите их да вам се открију.
„Видиш, мон петит цомараде“, казао је Арон Сартру – мали мој друже, тако га је од миља називао још од школских дана – „ако си феноменолог, можеш да причаш о овом коктелу и да од тога направиш филозофију!“

* * *

Симона де Бовоар је написала да је Сартр побледео кад је то чуо. Читаву ствар је приказала још драматичније, наговестивши да пре тога никада нису били чули за феноменологију. Уистину, већ су мало покушавали да читају Хајдегера. Превод његовог предавања „Шта је метафизика?“ објављен је у истом броју часописа Бифур у којем и један рани Сартров есеј из 1931. године. Међутим, написала је „пошто нисмо разумели ни реч, нисмо увидели његову важност“. Сада су је увиђали: био је то начин бављења филозофијом који је поново успостављао контакт између ње и нормалног животног искуства.
Били су више него спремни за тај нови почетак. У школи и на универзитету, Сартр, Симона де Бовоар и Арон прошли су строги француски школски програм филозофије, којим су господарила питања знања и бескрајна поновна тумачења радова Имануела Канта. Епистемолошка питања израстала су једно из другог као кругови у калеидоскопу који се окреће, увек се враћајући у исту тачку: Мислим да нешто знам, али како могу да знам оно што знам? То је било захтевно, али узалудно, и све троје студената – упркос највишим оценама на испитима – осећало се незадовољно. Сартр највише од свих. Након што су дипломирали, помињао је да развија некакву нову „деструктивну филозофију“, али није прецизно најавио какав ће облик имати, напросто зато што ни сам није имао разрађену идеју. Та његова замисао углавном је била на нивоу опште духовне побуне. Сад је изгледало да га је неко престигао. Сартрово бледило као реакција на Аронове вести о феноменологији вероватно је у једнакој мери било последица љутње и узбуђења.
У сваком случају, никад није заборавио тај тренутак, и прокоментарисао га је у једном интервјуу који је дао више од четрдесет година касније: „Могу вам рећи да ме је то оборило с ногу.“ То је, коначно, била права филозофија. Како каже Симона де Бовоар, одјурио је у најближу књижару и дословце казао: „Дајте ми све што имате о феноменологији, одмах!“ Добио је тек једну танку књижицу под насловом Теорија интуиције у Хусерловој феноменологији, коју је написао Хусерлов ученик Емануел Левинас. У то време књиге су се још продавале неразрезаних табака. Сартр их је поцепао, не чекајући да му у руке дође нож за хартију, и почео је да чита одмах, ходајући улицом. Подсећао је на Китса, који се управо сусрео с Чапмановим преводом Хомера:

Осетих се тада ко посматрач неба
Кад планета нова у видик му клизне;
Илж ко снажни Кортес оком соколовим
кад Пацифик гледа – а морнари сви му
Згледају се само у големом чуду –
Без иједне речи, видевши Даријен.

* * *

Сартр није имао очи соколове, нити је умео да седи ћутећи, али је свакако умео да се чуди и износи претпоставке. Видевши његово одушевљење, Арон му је предложио да те јесени отпутује у Берлин и упише се на тамошњи Француски институт, на којем је и Арон студирао. Ту ће моћи да учи немачки, да чита феноменолошке списе у оригиналу, те да њихову филозофску енергију упија на самом извору.
Будући да су нацисти управо били дошли на власт, 1933. година није била погодна за селидбу у Немачку. Али био је то добар тренутак да Сартр преусмери свој живот. Био му је досадан наставнички позив, било му је досадно оно што је научио на универзитету, било му је досадно што се још није развио у генијалног писца, а то је очекивао још од детињства. да би могао да пише шта хоће – романе, есеје, све – знао је да најпре мора да проживи авантуре. Маштао је о томе да се запосли као лучки радник у Константинопољу, да медитира с монасима на Светој гори, да се скрије међу паријама у Индији и да броди олујним морем с њуфаундлендским рибарима. За сада, довољно велика авантура биће и то што више неће предавати дечацима у Авру.
Обавио је припреме за одлазак, лето је прошло и отишао је на студије у Берлин. Кад се вратио, по окончању школске године, са собом је донео нову мешавину: методе немачке феноменологије помешане с идејама Данца Серена Кјеркегора и других ранијих филозофа, све то зачињено на изразито француски начин, у складу с његовим самосвојним књижевним сензибилитетом. Примењивао је феноменологију на животе људи на узбудљивији, личнији начин него што је то икад пало на памет изумитељима те филозофске дисциплине; тиме је утемељио филозофију која ће деловати на интернационалном плану, али ће задржати париску ноту: модерни егзистенцијализам.

* * *

Тај Сартров проналазак бриљантан је по томе што је феноменологију уистину претворио у филозофију коктела са соком од кајсија – као и конобара који их послужују. Такође ју је претворио у филозофију очекивања, умора, стрепње, узбуђења, шетње узбрдо, страсти за жуђеним љубавником, одбојности према нежељеном, париских вртова, хладног јесењег мора у Авру, осећаја који човек има кад седи на претерано набијеном тапацирунгу, начина на који се груди жене разиђу кад легне на леђа, узбуђења бокс-меча, филма, џез песме, летимичног погледа на два незнанца који се састају под уличном светиљком. Направио је филозофију од вртоглавице, воајерства, стида, садизма, револуције, музике и секса. Много секса.
Док су филозофи пре њега писали у форми пажљиво срочених премиса и доказа, Сартр је писао као романописац – што не представља изненађење, јер то јесте био. У својим романима, приповеткама и драмама, као и у филозофским расправама, писао је о физичким осетима света и о структурама и расположењима у људском животу. Изнад свега, писао је о једној великој теми: о томе шта значи бити слободан.
Сматрао је да слобода почива у срцу целокупног људског искуства чиме се људи издвајају од свих осталих објеката. Друге ствари просто стоје на месту, чекајући да их неко гурне или повуче. Према Сартровом мишљењу, чак и животиње углавном следе инстинкте и понашају се на начин који је карактеристичан за врсту којој припадају – али људска бића немају никакву предефинисану природу. Људска бића стварају своју природу тиме што бирају сопствене поступке. Разуме се да на то утиче људска биологија или аспекти културе појединца и његова лична прошлост, али ни све то узето заједно не даје као резултат комплетан нацрт конструкције људског бића. Људи су увек корак испред себе самих, јер себе измишљају у ходу.
Ово начело Сартр је уобличио у слоган од три речи који је за њега представљао дефиницију егзистенцијализма: „Егзистенција претходи есенцији.“ Ова формула звучи ефектно мада је помало неразумљива. Али, грубо речено, она значи да човек, пошто се нађе бачен у свет, ствара сопствену дефиницију (или природу, или суштину) на начин који никад не налазимо код других објеката или животних облика. Могло би се помислити да је човек одређен неком дефиницијом, али то је погрешно, јер човек увек представља недовршено дело. Човек непрекидно себе креира деловањем, што је од тако суштинског значаја за људско стање да Сартр сматра да то управо јесте људско стање, од часа кад нам се јави први трачак свести, па до тренутка кад нам је смрт избрише. Човек јесте сопствена слобода: ни мање, ни више од тога.
То је била заносна идеја, а кад ју је Сартр у потпуности разрадио – што се десило последњих година Другог светског рата – постао је звезда. Славили су га, додворавали му се као некаквом гуруу, интервјуисали су га, фотографисали, наручивали од њега чланке и предговоре, позивали га да буде члан разних комисија, да говори на радију. Често су од њега тражили да износи суд о стварима за које није стручан, али се добро сналазио и у таквим ситуацијама. Симона де Бовоар такође је писала прозу, текстове за радио, дневнике, есеје и филозофске расправе – што је све обједињавала филозофијом која се често приближавала Сартровој мада ју је она великим делом развила самостално, наглашавајући различите елементе. Њих двоје заједно су одлазили на турнеје на којима су промовисали књиге и држали предавања, седећи понекад на средишту сцене у фотељама налик на престоле, како и доликује краљу и краљици егзистенцијализма.
* * *
Колико је славна личност постао, Сартр је схватио 28. октобра 1945, кад је одржао предавање члановима Клуба садашњег тренутка (Цлуб маинтенант) у париској Сали синдиката. Он сам, као и организатори, потценили су бројност публике која ће се окупити да чује Сартра. Билетарница је била загушена, па су многи ушли бесплатно, јер нису могли ни да јој приђу. У гужви и гурању оштећене су столице, а неколико особа у публици изгубило је свест од врућине. Потпис испод фотографије објављене у магазину Тиме гласио је: „Филозоф Сартр. Жене су падале у несвест“.
Предавање је прошло изузетно успешно. Сартр, који је био висок тек нешто преко метар и по, вероватно се једва видео из публике, али је своје идеје изложио на узбудљив начин, а касније је то преточио у књигу Егзистенцијализам и хуманизам. Врхунац предавања, као и књиге, чинила је анегдота која је свакако звучала врло познато публици којој су још увек била сасвим свежа сећања на искуства нацистичке окупације и ослобођења. У тој причи на сажет начин испољавале су се све оне особености које су његову филозофију чиниле шокантном и привлачном.

* * *

Једног дана за време окупације, испричао је Сартр, један његов бивши ученик дошао је да га пита за савет. Брат тог младића био је погинуо у борби 1940, пре него што је Француска капитулирала; а онда је отац постао сарадник окупатора и напустио је породицу. Тај младић је остао једини ослонац и друштво својој мајци. Међутим, истински је жудео за тим да пребегне у Шпанију, па затим у Енглеску, да би се прикључио тамошњим Слободним француским снагама и да би се борио против нациста – желео је коначно да ступи у истинску борбу, да би имао прилику да освети брата, да се супротстави оцу и да помогне ослобођењу земље. Проблем је што би у том случају мајка остала сама, у опасном положају, у време кад је било тешко набавити чак и храну. Такође, Немци би јој због тога могли правити проблеме. Дакле, треба ли да поступи исправно према мајци, од чега би једино она имала користи, или да ризикује и покуша да се придружи борцима, чиме би поступио исправно према многима?
Пре него што се обратио Сартру, ученик је хтео да потражи савет од устаљених моралних ауторитета. Помишљао је да оде код свештеника – али међу свештеницима је такође било колабораната, а осим тога, знао је да му хришћанска етика може поручити једино да воли свог ближњег и да другима чини добро, не наводећи тачно на које се то друге односи – на мајку или на Француску. Затим је хтео одговор да потражи код филозофа које је изучавао у школи и који би требало да представљају изворе мудрости. Али ти филозофи били су исувише апстрактни: осећао је да немају да му кажу ништа релевантно за ситуацију у којој се налазио. Онда је покушао да ослушкује сопствени унутарњи глас, не би ли можда одговор пронашао у дубинама свог срца. Али није га пронашао: у својој души ученик је чуо само жамор гласова који говоре различите ствари. (Можда овакве: морам да останем, морам да одем, морам да урадим оно што је храбро, морам бити добар син, желим да делам али се плашим, не желим да умрем, морам да одем одавде. Бићу бољи човек од тате! Да ли истински волим своју земљу? Да ли се фолирам?) У свој тој галами просто није могао да се поузда у себе. Последње уточиште тог младића био је његов бивши наставник Сартр: од њега, знао је, макар неће добити неки конвенционалан одговор.

* * *

И заиста, Сартр је слушао његов проблем и једноставно казао: „Слободан си, стога изабери – односно, измисли.“ Нисмо удостојени никаквих знакова на овом свету, рекао је. Ниједан стари ауторитет не може те ослободити терета слободе. Колико год пажљиво одмеравао моралне или практичне аспекте, на крају се мораш одлучити и нешто учинити, а само од тебе зависи шта ће то бити… А док бирате, истовремено бирате ко ћете бити.

    О књизи

    У егзистенцијалистичком кафеу – наслов је питким публицистичким језиком написане студије Саре Бејквел о филозофском наслеђу Жан-Пола Сартра, Симоне де Бовоар, Албера Камија, Мартина Хајдегера, Едмунда Хусерла, Карла Јасперса, Мориса Мерло-Понтија и још неколицине интелектуалних громада XX века. Комбинујући податке из личних биографија и анализу идеја и теоријских поставки јунака своје књиге, Сара Бејквел даје уверљиво, сугестивно тумачење токова филозофије XX века. Књигу је на српском језику објавило ЈП Службени гласник. У договору са издавачем Данас доноси одломак из ове књиге о настанку егзистенцијализма. Избор и опрема текста редакцијски.

Сара Бејквел