Нови поглед на историју немачке књижевности из пера професора Хајнца Шлафера. Оштре реакције на став да су праве вредности "само" Гете, Ман и Кафка. Снажан ударац у стабилно језгро германистике.
ПРОВОКАТИВНИ есеј професора емеритуса Штутгарског универзитета Хајнца Шлафера "Кратка историја немачке књижевности", којим је бацио рукавицу у лице националној књижевној науци и устаљеном начину размишљања, изазвао читаву своју струку и читаоце, објављен је и код нас, у издању "Службеног гласника" и преводу Дринке Гојковић.
Помало варљивим насловом, угледни германиста у књизи нешто више од сто страница, не упућује на сажету него на краткотрајну историју немачке књижевности, што је збунило тамошњу јавност која се дичи вишевековним континуитетом и традицијом ове литературе која је изнедрила дванаест нобеловаца, чак шест после Другог светског рата.
Шлафер је, по речима преводиоца, настојао да одреди шта је то у историји ове књижевности "типично немачко", и утврдио да је она само два пута, између 1770. и 1830, и између 1900. и 1950, произвела врхунске оригиналне вредности, захваљујући којима је могла да стане раме уз раме с другим великим националним књижевностима Европе, па чак и да испредњачи у односу на њих. Остало, од средњовековне до савремене књижевности, каже нам Шлаферова "Кратка историја", просечно је и пречесто епигонско, следило је стране изворе са закашњењем и није достизало тај ниво.
Његово дело из 2002. године, ударило је у стабилно језгро германистике, протресло дрво наизглед неугрозиве парадигме. Оцењено је као јеретичко и бесмислено, а реакције су биле прилично бурне. Стручњаци за књижевност нису пристајали на само два врхунца националне литературе.
Први период оличавају Гете, Шилер и Лесинг, а мерено склоностима данашњих професионалних књижевних историчара, каже Шлафер, међу најзначајније писце 20. века спадају Шницлер, Хофманстал, Карл Краус, Јозеф Рот, Музил, Брох, Рилке, Георге, Борхарт, Ернст Јингер, Роберт Валзер, Кафка, Тракл, Бен, Томас Ман, Деблин, Брехт, Бењамин.
- Сви су они рођени пре 1900, готово сви су умрли пре 1950, дакле: њихова су дела настала у првој половини 20. века. Које бисмо ауторе из друге половине века могли да ставимо уз њих? Књижевна вредност се потврђује или открива тек касније, ретроспективно - пише овај аутор.
Говорећи о класичним текстовима који се обрађују у школама, Шлафер закључује:
- Ко са ученицима и студентима анализира одломке из Лесинга, Гетеа, Хофманстала или Музила, убрзо ће приметити да су они - у прози, као и у стиху - данашњем читаоцу постали толико тешки, страни и непрозирни као да је реч о херметичким текстовима авангарде. Времена су се преокренула: лако схватљиво је оно најновије, неприступачно је оно класично. Бесмртност која је као идеја лебдела пред очима немачке књижевности у њеним најбољим данима показује се, и кад се погледа на њен потоњи живот, као илузија. Историја немачке књижевности је кратка.
ИЗМИШЉЕНА ТРАДИЦИЈА
Најстарија немачка дела која су се без прекида до данас задржала у књижевном памћењу образованих јесу Лесингове драме, Гетеов "Вертер", неколике песме Клопштока, Биргера, Клаудијуса и младог Гетеа. Јединство немачке књижевности од осмог века до данашњице измишљена је традиција - пише Шлафер.
Б. Ђ.