У књижари „Геца Кон“, у уторак, 6. децембра, представљена је књига Вертеп, Зошке Папужанке.
О књизи су говорили Петар В. Арбутина, директор Гласниковог Сектора за издавање књига, и Милица Маркић, преводилац.
„Колико у људском има божанског, или да ли је време великих породичних романа прошло, питања су која се постављају у описима једне сасвим обичне пољске породице, у роману Вертеп Зошке Папужанке“, рекао је Арбутина на почетку. „С несвакидашњим осећањем за финесе Папужанка у свакодневном и уобичајеном налази трагове и слике праве драме, специфичности живота и дубоких тајни које понекад скривамо и од себе самих“, истакао је он. „Површном читаоцу се може учинити да је ово једна сасвим обична прича и да њени ликови личе на нас. Али то је управо њена намера, уочити у обичности оне пукотине које нас воде до суштине, до оних предела у којима истина бивања постоји у свом елементарном облику“, приметио је Арбутина. „Очигледно је да данас више нико неће писати Буденброкове, али породица и те како остаје тема књижевних објективизација. Овај роман је прави доказ за то“, закључио је он.
Преводитељка Милица Маркић открива да је оно по чему се Зошка Папужанка истиче њен језик, њена способност да жонглира речима. „Сваки њен јунак има особен, индивидуални језик, што је добро, јер онда не препознајемо свезнајућег приповедача, већ сваки протагониста има сопствени глас“, истакла је она. У овој књизи, Папужанка демонтира породицу, деконструише је, демистификује појмове из културног наслеђа које сви носимо са собом. „Ово је прича о једној токсичној породици, а протагонисти су жртве те породице, коју су некако прихватили јер је она неумитна, она је conditio sine qua non када је у питању пољско друштво“, закључила је преводитељка.
Вертеп је књижевни деби ауторке коју одликују истанчан језички слух, изражајни стил и ванредно списатељско умеће. Ова књига доноси сугестивни портрет пољске породице, која није патолошка и није затуцана, али је и даље страшна, претворна, хладна, породице у којој је брак неумољива робија, а породични дом свакодневни театар апсурда, молебана, дреке и фашираних шницли. Ово је књига немоћи да се остваре промене и да сви изађу из унапред одређених и подељених улога, а вертепска композиција је нешто врло занимљиво.
Снажна проза – као ударац песницом.