У уторак, 2. септембра, у Клубу књижари „Гласник“ представљена jе књига Патрика Лија Фермора (1915–2011) Време дарова: пешице до Константинопоља: од Хука у Низоземској до Средњег Дунава, коју је с енглеског превела Данијела Јовановић.

О књизи, која је много више од путописа, говорили су Данијела Јовановић, преводилац, Гордана Милосављевић Стојановић, уредница издања и Петар В. Арбутина, уредник у Службеном гласнику.

Реч је о делу које је и историографско и антрополошко, али и дело познаваоца уметности, књижевности и културе, архитектуре. То је путопис друштвеног хроничара, човека који је са осамнаест година препешачио Европу, водио дневник, а онда с временске дистанце од више деценија мудро сагледавао своје богато искуство. Џен Морис у предговору енглеском издању каже: „Као што сви знају, завист је велики грех писаца, међутим, мало је писаца, у свету где се говори енглески, који ће оспорити надмоћ Патрика Лија Фермора као великог прозаисте нашег времена. Он нема правог ривала, те је зато изнад зависти других.“

Време дарова је блистави опис авантура Патрика Лија Фермора током његовог епског путовања од Низоземске до Константинопоља. Он се кретао преко средње Европе, тевтонског и словенског средишта, готског севера, бојишта Римског царства, све до Рајне, па затим наниже Дунавом до старог Балкана и поствизантијског простора, готово без новца. С „кукавним“ износом од једне фунте недељно планирао је да „живи као скитница, ходочасник или лутајући учењак“, да спава у прихватилиштима, манастирима и шталама. Међутим, случајни сусрет у Баварској омогућио му је да тај вид путовања повремено прекида лежерним боравцима у дворцима.

Гордана Милосављевић Стојановић истакла је да се Фермор сматра британским Индијаном Џоунсом, а ту тврдњу објаснила је необичним пишчевим одрастањем уз оца, британског официра, који је службовао у Индији и тамо повео своју породицу. Фермор је предат на чување једној сеоској породици, где је живео крајње слободно до одласка у војну школу. Ипак, ово рано формирање утицало је на његову одлуку да са осамнаест лета, 1933. године, препешачи Европу до Константинопоља, где је стигао 1935. године. Наставио је да путује по Грчкој, а у Атини је упознао Балашу Кантакузин, с којом је живео у Румунији све до почетка Другог светског рата. Као познаваоца старогрчког, рат га је затекао на Криту, где је заробио немачког генерала и за то добио Орден за изузетне заслуге. Ове путописе писао је са значајне временске дистанце, после рата, путујући по Грчкој са супругом Џоан Ејрес Монсел. Иако је живео скоро сто година, није успео да доврши трећи део, те је он објављен постхумно.

„Фермор је и сам личио на књижевног или филмског јунака, на необичне и карактерне људе које је успут сретао и описивао их у својим књигама. Знао је да заноћи у неком амбару, да се заљуби у лепу фармерову кћерку, а да већ сутра буде гост барона Рајнхарда фон Липхарт-Ратсхофа у његовом замку. Имао је дара да сугестивно опише природу, али и да изнесе прецизну антрополошку анализу и опише Европу тог доба која се бесповратно мењала“, закључила је Гордана Милосављевић Стојановић.

Преводилац Данијела Јовановић истакла је да је књига, иако изврсна, била прави изазов за превођење будући да се језик којим је писана знатно разликује од данашњег језика. „Његове реченице се споро развијају, дугачке су, пуне детаљних описа, али у томе и лежи чар Ферморовог писања, јер нас тера да читајући ухватимо ритам са спорим протицањем његовог времена, али и његове епохе, остављајући нам времена да развијемо сопствене мисли и ставове. Објављена је 1977. године, када је аутор имао 62 године, тако да се у њој налазе сећања младића прожета знањем и богатим искуством зрелог човека. Управо зато ова књига поседује изузетну дубину и слојеве књижевног дела које се никако не може назвати само путописом“, приметила је Данијела. „Неки сегменти поседују невероватну визуелну снагу, као слике су, неки су пак попут трилера и тако даље. Читава књига поседује велику емотивну и сазнајну моћ, нарочито за савременог читаоца“, закључује она.

Петар Арбутина је запазио да Патрик Ли Фермор припада оној линији људи европске духовности и историографије који нису пристајали на конвенције и који су са позиције човека „мале“, приватне историје (оне која трпи), писали о великој, надмоћној повести. То је линија Бајрона, Шелија, Лоренса од Арабије, Лоренса Дарела...

„Фермор сведочи о томе како Европа умире, дочарава Европу која нестаје и која после 1945. године више никада неће бити иста. Неки су га сматрали добрим британским обавештајцем, међутим, он је пре свега тачно и добро опажао и описивао ствари које је видео, а са временске дистанце учинио их је занимљивим. Чекамо другу књигу трилогије која ће бити још занимљивија“, закључио је Арбутина.