У уторак, 18. септембра, у Клубу књижари „Гласник“ представљена jе књига Саше Обрадовића Oно што писац није хтео да каже.
О књизи су говорили Иван Радосављевић, књижевни критичар, Миодраг Младеновић, уредник издања, и Саша Обрадовић, аутор књиге, некадашњи судија, адвокат, дипломата, правни заступник Србије пред Међународним судом правде, бивши амбасадор Србије у Финској.
Оно што писац није хтео да каже духовит је и потресан психолошки роман о одрастању, љубави и пријатељству, смештен у време распада Југославије. Кроз исповест једног писца, суоченог с неоствареном љубављу и сопственим слабостима, роман преиспитује границе стварности, сећања и књижевности. То је интимна прича о ономе што прећуткујемо, у животу и „на папиру“, о заљубљености, тој страственој фикцији у коју (најчешће безуспешно) покушавамо да уклопимо стварност; немогућности да ум разлучи шта је стварно, а шта фиктивно. У троуглу љубави, приповедања и лудила креће се иронијска игра новог романа Саше Обрадовића.
Под насловом Оно што писац није хтео да каже скрива се и кључ овог дела: истина коју нико од нас не уме лако да изговори, а ипак је носимо у себи. То је роман о младости, љубави и пријатељству, али и о историјским ломовима који се, на крају, увек преламају преко личних судбина. Ваљево и Београд у позној Југославији нису овде само географија – они су позорница на којој једна генерација проживљава и свој најлепши занос и своја најтежа искушења. У поглављима као што су „Хотел Југославија“, или „У лавиринту“ увек постоји слобода избора, а интимно и историјско се спајају. Љубавни троугао није тек прича о троје младих људи, то је алегорија о сваком од нас, који корачамо кроз лавиринт живота, где ниједан избор није без последица. А у поглављу „Фантом излази из опере“ лична драма већ прераста у симбол, у мит једне целине, наглашава уредник Миодраг Младеновић. Он додаје да снагу овог романа чини и његов језик, час оштар, готово документарно суров, час лирски и нежан, као да се реченице саме крећу у ритму живота: од бола до заноса, од грубости до нежности. „Управо у том смењивању тонова откривамо и сопствену истину“, закључује он.
Иван Радосављевић напомиње да је оквирна тема овог романа Саше Обрадовића управо писање књиге – то што је њен главни јунак писац који пише или покушава да напише свој нови роман, заснован на сопственом искуству, од ране младости, преко заљубљености, неузвраћене љубави, бега и препуштања телесној сензуалности, као сврси по себи, до поновне љубавне наде, жудње и настојања које резултира убиством, све до коначног одустајања од љубавног труда у реалности и преласка на књижевни труд, што је прелазак из живота на причу о животу.
„Ако покушамо да сведемо овај тематски ток на некакву суштину, могло би се рећи да Саша Обрадовић у овој књизи покушава да пронађе одговор на питање где лежи људска срећа која нам остаје недоступна, који то вид људског живота има врховну моћ да нас усрећи, или много чешће да нас учини доживотно несрећним и неоствареним“, објашњава он. „Показујући се као правоверни фројдовац, наш аутор одговара да је то искључиво сфера еротске љубави. Осујећеност у њој кључни је елемент егзистенције главног јунака, елемент који одређује његов начин размишљања, сензибилитет и читав смер којим води свој живот“, наглашава он.
„Срећа човеку једноставно није доступна, што га не спречава да за њом непрестано трага“, закључио је Радосављевић, уочавајући и хуморне ефекте ове прозе, у којој се аутор иронијски поиграва сопственим постмодерним поступком.