У Кафе – књижари – галерији Гласник, у уторак 29. марта, приређен је омаж недавно преминулом великану српске књижевности Мирославу Јосићу Вишњићу. Том приликом представљене су две његове књиге: Док срце куца и Ђурђевдан и други датуми, обе објављене у издању Гласника током 2015. године.
О књигама и делу Мирослава Јосића Вишњића говорили су др Марко Недић, проф. др Гојко Тешић, уредник издања, и Лазар Ристовски, глумац и пријатељ Јосића Вишњића.
Ристовски је напоменуо да ће о Јосићу Вишњићу говорити искључиво из позиције пријатеља и земљака, јер су им родна села у комшилуку – Стапар и Равно село – а да се с њим и његовим делом први пут упознао још као ђак сомборске „Препарандије", где је Јосић читао одломке из своје прве књиге Лепа Јелена.
„Још тада сам се заљубио у Јосићеву Јелену и од тада датира моје дивљење према његовој прози“, нагласио је Ристовски.
Легендарни глумац је прочитао и неколико одломака из последњих Вишњићевих књига напоменувши да су се сретали и тако спријатељили још током његових студија глуме, јер су препознали да су им многа гледишта заједничка.
Марко Недић је открио да је већ у првој његовој збирци прича (Лепа Јелена, објављена 1969) препознао таленат, што се касније и потврдило.
„Његову седму књигу приповедака Ђурђевдан и други датуми, чији наслов асоцира на познату причу Боре Станковића, с једне стране одликује садржинска усмереност на сложену стварност нашег и нешто ранијег времена и на оне његове значајне социјалне и политичке ситуације које су имале утицај на живот изабраних књижевних јунака“, истакао је Недић.
Он је такође додао да је аутор одабрао датуме важних догађаја из њиховог немирног емотивног, интимног, колективног и породичног живота.
„Живописне, динамичне, провокативне, повремено аутобиографски мотивисане, ове приповетке остварене су разноврсним наративним средствима, језичким и стилским богатством, усменим говором и наизглед једноставним саопштавањем, као и укључивањем у текст различитих наративних исказа – од документарних и асоцијативних до хуморних и иронијских“, оценио је Недић.
Гојко Тешић се присетио промоције романа Одбрана и пропаст Бодрога у седам бурних годишњих доба, одржане својевремено у Сомбору, јер се тада упознао с аутором и препознао да имају бројна слична размишљања и да обојица налазе литерарне узоре у Црњанском, Настасијевићу, Винаверу, Тодору Манојловићу...
Према Тешићевој оцени, Јосић је превасходно приповедач, иако је 1990. добио Нинову награду за роман Одбрана и пропаст Бодрога у седам бурних годишњих доба.
Тешић је констатовао да је лиричност основа целокупног прозног стваралаштва овог аутора иако је био познат као пргави бунтовник, али је истовремено указао на то да је он ипак изнад свега поштовао пријатељство и имао посебан однос према језику.
„Ако би се говорило о религијским категоријама, онда је Мирослав Јосић Вишњић светац српске књижевности, јер према бризи за матерњу мелодију и језик таквог није било ни пре ни после њега, а разлог за то лежи у томе што је њему у пословима у литератури и око литературе морал увек био на првом месту“, закључио је Тешић.