Корице варају. Ово није књига о шаху, али јесте једна узбудљива херменеутичка партија са читаоцем, која обухвата временски распон од чак дванаест хиљада година! Вештим и изазовним приповедањем, Барбара Садурска се мајсторски поиграва како са очекивањима читаоца, тако и са могућностима приче, чинећи свој роман изнова подстицајно измичућим. To je омогућено промишљеном композицијом књиге и, пре свега, изненађујућим симултанитетом више временских равни.
Иако се на самом почетку чини да ће приповедање бити остварено у дневничкој форми, односно, реалистичко-исповедном кључу – кроз праћење недаћа и животног умора средовечног пољског преводиоца – убрзо долази до узбудљиве дестабилизације света, из чијег се процепа отвара пандемонијум прошлости – уз приповест о праповести, терет преплета идентитета и неочекивана удвајања, ту је и онеспокојавајућа прича о злу и насиљу као одвајкада верним пратиоцима човека. Константа Црне даме је, у различитим облицима, смрт и то не као апстрактна категорија или средство за моралну поруку, већ као интелигентно осведочење немогућности да се избави из онога што су темељне околности људске природе.
А кад је о природи реч, хоризонт имагинирања окружења у роману је, премда не пресудан, изузетно занимљив. Животна средина поседује често дискретну, али посебну живост која нарацију чини сугестивнијом и динамичнијом. Описи околине, тако, могу послужити као сигнал за повезивање више приповедних токова, али и као део ширег плана, који поседује и екокритичку димензију – крај света није истовремен са крајем човека. Природа може без нас, али ми не можемо без ње.
Meђутим, уз тај, условно речено, универзални моменат, Црна дама доноси и мноштво појединости драгоцених за овдашње просторе. Роман се, штавише, отвара тиме што, условно речено, главни јунак, обзнањује да је пореклом Србин из Босне, а као важан детаљ јавља се и реликвија – комадић кости деспота Стефана Лазаревића. У нешто друкчијем својству, биће присутни и одјеци косовске епске легенде, ратова деведесетих, али и данас разбукталих сукоба. Ипак, да се не стекне погрешан утисак, роман Барбаре Садурске није књига о национализму, већ о изукрштаним судбинама и порозним границама личног и колективног, некадашњег и садашњег, па чак и проживљеног и виртуелног, будући да је за разумевање дела важан не само шах, већ и појава видео игара. Ратови су симптом једне свеобухватне игре, њен део, а не узрок, а дигитални простор представља сјајну платформу за размишљање о дометима могућих светова. Понуда ескапизма је заводљива – ипак, у ономе измаштаном или симулираном, крије се често нешто аутентичније од поља ван игре.
С тим у вези, приповедна линија везана за породично заједништво има у роману значајно место, поготово у светлу односа родитеља и деце, који се не разматрају на психолошком, већ ширем, антрополошком плану. Ту се може доћи до помало суморног, али не и сасвим безнадежног закључка – још од праисторије влада један исти ланац, који нас увек изнова враћа мраку у нама, али покушаји бега од осуђености вреде. Као што вреди и покушај искорака и проналажења сопственог гласа и сопствене приче. Јер, не само што, како у роману стоји, „мртва уста не говоре”, него нису сви у прилици, из најразличитијих разлога, да своју причу поделе са светом. А тиме и створе свет.
Ако преводиоци не стварају светове, они чине нешто можда још важније, а свакако незаменљиво – изграђују драгоцена премошћавања. Tреба, зато, похвалити и лирске квалитете дела, подржане сјајним преводом Милице Маркић. Када се пажња посвећена мелодији реченице упари са брижљиво одабраном лексиком, долази до тога да страни аутор делује као домаћи. Ретку борбу Милице Маркић за проналажењем праве речи треба препознати и срчано похвалити, што овом приликом и чиним, уз додатак да ће знатижељни читаоци Црне даме моћи сазнати шта, између осталог, значе речи „дереза”, „свеудиљ”, „цигуљање”, „стратум”, „басамак”, „ждракнути”, или чути звук „небосежне тутњаве”.
Напослетку, кога неудобни, али фасцинантни свет Црне даме буде привукао, може већ сад да у сопствени читалачки план уврсти још једну књигу – роман Под сунцем Јулије Фједорчук. Обе књиге показују да се савременој пољској књижности може вишеструко радовати и штета је такву прилику не ухватити.

Урош Ђурковић