Налазите се | Представљена књига ПУТ У РАТ
У уторак, 17. маја, у књижари „Геца Кон“ представљена је књига ПУТ У РАТ, Немачка, Нато и Косово, Матијаса Кинцела.
О књизи су говорили др Петар Ристановић, научни сарадник Института за српску културу Приштина – Лепосавић, Владислав Јовановић, дипломата и некадашњи министар спољних послова СР Југославије, Петар Арбутина, извршни директор Гласниковог сектора за издавање књига и Велибор Буха, преводилац.
Може ли бити да је нека западна сила у још већој мери него САД тежила ратном исходу савремене кризе на Косову и Метохији? Може ли бити да су неки западни званичници заговарали рат против Србије истрајније и безобзирније и од Медлин Олбрајт, Ричарда Холбрука и америчког главног прекоокеанског савезника Тонија Блера? Немачки политиколог и историчар Матијас Кинцел латио се деликатног задатка да покаже да је одговор на ова питања потврдан и да је реч о његовој земљи и о њеним челницима попут Клауса Кинкела, Јошке Фишера и Рудолфа Шарпинга.
Први превод на српски језик једног свеобухватног приказа политике Немачке према косовском конфликту открива неслућене размере њене улоге у припремању агресије НАТО-а на СР Југославију 1999. године. Виспрена ауторова анализа предочава вољу за ратом, која је непоколебљиво водила до првог борбеног ангажмана немачког војника у иностранству након Другог светског рата. Не чекајући обелодањивање поверљиве документације, Кинцел је и у јавно доступним изворима нашао аргументе за крајње негативан суд о политици своје земље у контексту кривице за последњи ратни сукоб у Европи у ХХ веку.
Петар Ристановић сматра да је изузетно значајно што је књига преведена без обзира на то што је протекло 23 године откад је написана. „У светској историографији о Косовском питању постоји једна уврежена истина која се не доводи у питање. Када неко покуша да о некој теми изнесе мишљење различито од доминантног, наилази на проблеме у објављивању у међународним часописима и њихов рад се оспорава и означава као пристрасан“, приметио је Ристановић. „Ова књига је занимљива по томе што се у њој проналазе значајни подаци, она документује како се догодило да Немачка, којој је уставом гарантовано да неће водити ратове ван својих граница, ’99. године буде одлучујући фактор да дође до рата против СРЈ“, истиче он. „Многи ће ову књигу доживети као просрпску, али мислим да то није случај и да то није била ауторова намера. Он, као частан члан Академије, првенствено пише чињенице о Немачкој, и то онако како их он види, као плод његових личних разочарења“, закључује Ристановић. 
„С књигом Пут у рат упознао сам се случајно током студија јер је постојала у Народној библиотеци Србије, али на њу нико није обраћао пажњу све док нисам однео превод у Службени гласник“, рекао је преводилац Буха. 

„Кинцел је направио бриљантну анализу промене парадигме немачке политике и манипулације наративом, чија је снага довела до агресије НАТО. Кинцел књигу није писао као ’велики пријатељ Србије’, како се код нас често шаблонски називају слични људи, већ као частан човек, пријатељ истине. Указао је на универзалну опасност од наратива којим је Немачка своју нацистичку историју пројектовала на Србију и заменила улогу злочинца и жртве“, нагласио је Арбутина. 

Владислав Јовановић, бивши министар иностраних послова СР Југославије, рекао је да је ова књига интригантна и откривајућа, сажета, доследна и набијена решеношћу да скине вео са слике о Немачкој као потпуно реформисаној и доброћудној земљи после њених искустава у Другом светском рату. „Цела европска цивилизација се сада суочава с тим питањем, јер је чињеница да пориви историје не умиру тако лако. Још су ранија српска поколења уочила два лица немачке политике, једно немилосрдно тевтонско, друго цивилизацијско, које је дало огроман допринос историји Европе и било најзначајније за нашу малу тек ослобођену Србију у XIX веку. Међутим, ми имамо и искуство јединствено у Европи да је Србија једина земља коју је у XX веку Немачка одабрала да на њу изврши три агресије 1914, 1941. и 1999. године. То се на неки начин наставља кроз актуелне дипломатске потезе, јер је нетрпељивост према српском фактору на Балкану у немачкој политици константа. Разлог за то је отворено питање, на које можда никада нећемо добити одговор, и то нас стално подсећа да се никада не смемо потпуно предавати доброј вери према Немачкој иако је у нашем интересу да развијамо што боље односе с њом“, истакао је Јовановић.

Кинцел Јовановића фасцинира вредним радом на сакупљању чињеница које се разликују од западног наратива о „српској кривици“. „То су утемељене званичне изјаве, што је изузетно важно у ситуацији када архиве још нису отворене и службени документи нису доступни, а неки никада неће ни бити. Кинцел је успео да направи бескрајни низ чињеница које се не могу оспоравати“, закључио је Јовановић.