Једна од књига о којој се говорило на овогодишњем Сајму књига, свакако је и дело Славољуба Ђукића (1928), угледног новинара „Политике”, аутора десетак публицистичких књига, под насловом: „Поглед из осињака” (Разговори и сусрети са Добрицом Ћосићем), које је објавио „Службени гласник”, у библиотеци „Сведоци епохе”.

У јесен 2013. године, Славољуб Ђукић, у свом дневнику, бележи: „Носим осећање недоречености. Што више о њему знам и размишљам, мање сам сигуран да сам открио његову праву душу. Дошао сам до уверења да је он личност пре за роман, него за хроничарско белешкарење.” У недељу, 18. маја 2014. године, Ђукићу се јавио Матија Бећковић, и саопштио му да је умро Добрица Ћосић. Ђукић бележи у дневнику: „Умро је вероватно између седам и осам часова. Неприметно, у тишини, онако како је живео. Цело претходно вече провео је, уобичајено, са ћерком Аном, редигујући рукопис. Око четири ујутру је легао... Сахрањен је у уторак, 20. маја, по сопственој жељи, у породичној гробници, а не у Алеји заслужних грађана или великана, како је још зову, што се очекивало.”

За Добрицу Ћосића, сведочи Ђукић, чуо је одмах после рата, док је у партизанској униформи, био на челу омладинског гласила „Млади борац”. Деценијама после тога, као новинар, био је, по природи посла, упућен да прати живот овог човека, који је, поред тога што је иза себе оставио дуговечно књижевно дело, био и једна од централних фигура нашег јавног живота.

„Где год се Ћосић нашао, нешто се дешавало, још од времена када је у енглеским цокулама дошао у Београд и, као агитпроповац, почео дружење са неистомишљеницима. Он је један од кључних сведока новије српске и југословенске историје. Политички је надживео своју генерацију и дело, више од пола века. Због тога су многи имали потребу да се одреде према њему, било за, било против”, истиче Ђукић.

Ћосић је познавао све водеће личности у Југославији. Са многима се дружио и био пријатељ. Први је од јавних личности, неслужбено, својом вољом, посетио Голи оток.Учествовао је у стварању Програма Савеза комуниста Југославије.Нашао се у вртлогу будимпештанског устанка.Провео је 72 дана на броду „Галеб”, пратећи Ј. Б. Тита на путу по Африци.Са Душаном Пирјевецом водио је прву полемику о националном питању.Сарађивао је са Титом и Слободаном Милошевићем, и са њима се разишао. Његов живот је препун пометњи и турбуленција. У српској култури и политици тешко је наћи личност која је толико уважавана и анатемисана, у неспоразуму је са влашћу, опозицијом и делом интелигенције. У очима јавности, био је и ђиласовац, и ранковићевац, и праксисовац, човек са „Галеба”, и титомрзац, националиста и Југословен, савезник и противник Слободана Милошевића, „отац нације”, и „издајник нације”.

У једном разговору, на питање када је чуо за Голи оток, Ћосић одговара: „Знао сам, као што су многи знали, да се хапсе и одводе у некакве логоре комунисти који покажу најмању несагласност са ставом Комунистичке партије Југославије, почевши од оних апсурдних и много пута чедних питања: зашто нисмо ушли у Букурешт? Знао сам, као и многи, за Удбине и партијске притиске на породице, за исељавање из станова, за притиске на супружнике да се разведу од свог ’информбировца’, за одрицање жена од мужева, браће од сестара, пријатеља од пријатеља. Знао сам и за оне срамне денунцијације у име партијске чистоте. Али, нисам знао ни где су тачно ти логори, нити какви су у њима животни услови.”

А на једно друго питање, у каквом му је сећању остало крстарење „Галебом”, Ћосић каже: „Сада то видим као грандиозну политичку гротеску. Тада сам, наравно, веровао да је то историјска мисија мира.”

Страственог Југословена, 1988. године, Славољуб Ђукић пита, шта је остало од његовог југословенства?

„Ствар с мојим југословенством врло је једноставна”, одговара Ћосић. „Ја сам и данас присталица демократског југословенства. Али, ја данас не могу да га заступам, просто зато што се оно, према схватањима других народа, доживљава као унитаристичка или интегралистичка доминација и хегемонија, као облик великосрпства и централизма. Дакле, није реч о мом напуштању уверења да је демократско, хуманистичко, социјалистичко југословенство – најадекватнији облик, на овом простору, за политичко организовање вишенационалног друштва.”

Ћосићеви су, открива Ђукић, пореклом из Херцеговине, из Гацка. У Велику Дренову доселили су се почетком 19. века. Добрица је у себи спојио особине старог и новог краја. Красе га епски занос брђана, и приљежност моравских тежака, који и када ратују, као да обављају пољске послове.

Келнери у „Мадери”, увек су га ословљавали са: „Господине председниче”. Он би се насмејао, и одмахнуо руком. Док је шетао крај Дунава, прилазио му је радознали свет. Они старији, умели су да му пољубе руку. Добрица је то коментарисао: „Не знам да ли ми се обраћају као калуђеру, или као писцу.”

Желео је, како је говорио, да следи људе који су оставили дубок траг у нашој култури. Међу њима су, поред Његоша и Иве Андрића, и историчар Милорад Екмечић.

У једном од последњих разговора са Славољубом Ђукићем (лето 2012), Добрица Ћосић каже: „Ја немам више никакву наду, нити имам право на наду. Свет за који сам се борио – није остварен, свет у којем сам живео – нестао је, више не постоји. У свету у којем смо данас, остало је мало мојих пријатеља. Заиста, доста ми је свега!”

ЋОПИЋ, МЕША, КУСТУРИЦА

Врло је лепо, с пуно љубави, и разумевања, писао о колегама писцима, и својим савременицима: „Данас савремени критичари имају презрив, чак и гадљив однос према популизму Бранка Ћопића, не схватајући да је његов популизам просветитељска енергија првог реда. Још као партизан, комуниста, а потом и државни функционер, Меша Селимовић се изјаснио као Србин, муслиманског порекла, што је изазвало огорчење код босанских муслимана. Плашећи се да може да манипулише његовим националним пореклом, он је Српској академији упутио заветно писмо у којем је изразио своју припадност српској књижевности и српству. После Андрића, а можда и више од Андрића, Емир Кустурица је наш уметник светског значаја. Ја не знам свог савременика такве свестране даровитости и упорније посвећености патриотским циљевима данашњице.”

Зоран Радисављевић