Филозоф Предраг Чичовачки о књизи “Достојевски и светост живота”, кризи европске цивилизације...

ЈЕДАН од блиских сарадника Достојевског је рекао да је он сва дела писао својом крвљу, из муке коју је преточио у литературу. И ова моја књига је настала из сличне муке и чуђења над светом који је после колапса комунизма имао могућност да постане заједнички, наш за све нас. Као глобална цивилизација, ми смо пропустили невероватну шансу и окренули свет према нечем још горем него што је свет био за време Хладног рата - каже за “Новости” Предраг Чичовачки, професор филозофије на колеџу “Холи Крос” у америчкој држави Масачусетс, поводом књиге “Достојевски и светост живота”, коју је објавио “Службени гласник”.

Чичовачки обрађује метафизичко-религиозни приступ руског писца основним питањима света и човека, а књигу коју је написао на енглеском, превео је Мирослав Ивановић.

Објашњавајући како је пришао Достојевском, аутор каже:

- Уместо идеолошких подела, свет се окренуо ка најнижим поривима према којима ништа, па ни људски живот, није свето, сем приватне својине и личних интереса. Тај заокрет, у коме је и Србија испала као један од највећих губитника и у коме људски живот постаје јефтина роба на светском робном (или боље речено: робовском) тржишту инспирисао ме је да трагам за алтернативом и нађем основу за оптимизим. На своје велико изненађење, нашао сам га у романима Достојевског.

* У којим делима Достојевског највише долази до изражаја филозофски и религиозни ниво?

- Достојевски је најфилозофскији писац у историји литературе. Заправо у његовом опусу и не постоји дело које нема значајне филозофске елементе. Слично је и са присуством религије, јер је централно филозофско питање Достојевског однос човека према Богу. Тај однос је у његово време постао тако замршен, да се велика већина људи окретала од вере (иако не нужно и од организоване религије), док је он покушао да нађе начина да обрне тај тренд. Најважнија дела у том смислу су “Злочин и казна”, “Зли дуси”, “Идиот” и “Браћа Карамазови”.

* Зашто је Иван Карамазов, како кажете, лик који уноси највише немира? Којим питањима и какве изазове упућује цивилизацији?

- У седамнаестом и осамнаестом веку религија више није у стању да служи као морални водич и ослонац у свету који се мењао исувише брзо за окамењене религијске догме. Европски (и руски) интелектуалци масовно одбацују Бога и полажу сву своју веру у моћ ума да нас води ка новом, бољем и праведнијем свету. Достојевски можда није био први који је увидео да је та вера у моћ ума неоснована и води ка катастрофи, али је кроз лик Ивана Карамазова најјасније успео да изрази ту дубоку кризу европске цивилизације. Живот је пун борбе и патње, а ако та патња нема неко дубље оправдање, чему онда живот? Зашто трпети патњу и неправду, којих је свет пун и које нико, па чак и они потпуно невини као деца не могу да избегну? Људски ум нема одговоре на та питања, и то и води Ивана до безнађа, а затим и лудила. Судбина Иванова је и судбина европске цивилизације: они убијају свог оца (симболично Бога, као што је рекао Ниче), а онда више не знају шта да раде са собом и својим животима и постају самодеструктивни. Историја двадесетог века је потврда да је Иван (а тиме и Достојевски), нажалост, био у праву.

* Како овај писац увиђа проблем зла и прекорачења граница?

- Достојевски увиђа да је зло веома блиско, чак неодвојиво, повезано са добрим. У суштини, исти импулс који води ка добром води и ка злу (и обрнуто), и зато зло никада нећи моћи бити елиминисано из света. Укратко, људски живот је омеђан правилима и границама, који нас поучавају шта је добро и друштвено прихваћено, а шта није. Најважнији и најдубљи израз људске слободе је да човек прекорачује те границе и мења их. Кад су те границе вештачке или превазиђене, њихово прекорачење је нешто добро. Када су оне аутентичне, њихово кршење води ка злу. Бити човек значи не само поштовати границе него и кршити их. Како је Достојевски увидео у Сибиру, док је робовао са најгорим криминалцима, не постоји граница коју и ми, нормални људи, не бисмо прекорачили у одређеним условима. Значи, наш живот је - нужно и судбински - мозаик добра и зла.

* Који су извори оптимизма код Достојевског, у чему проналази смисао живота који је потребно афирмисати чак и пред лицем зла?

- Коначни и неуништиви извор оптимизма Достојевски налази у духовности, у вери. Сам живот нас води не само да прекорачујемо границе, него и да успостављамо нове. То је основни закон живота, који важи хтели ми то или не, могли ми то да рационално оправдамо или не. Аљоша то схвата и прихвата, Иван не. Аљоша ставља живот испред ума, Иван није у стању да то учини. Иван нема вере, он мора да контролише и управља живот по својим интересима и назорима, а живот увек иде неким другим путем. Аљоша увиђа да људе морамо прихватити онаквима какви су, а да их морамо прихватити са љубављу, са свим њиховим врлинама и манама. Живот не тече по нашем плану, него по свом сопственом, пуном неочекиваних заокрета, лепих и ружних ствари, добра и зла. Наш избор је или да том животу не верујемо и да покушамо да њиме манипулишемо, као Иван, или да му верујемо и да га прихватимо, такав какав је, као дар који ничим нисмо заслужили, као светињу.

* Ова питања су изузетно актуелна и данас. Како се свет односи према њима, како их разуме и решава?

- Као ној који забија главу у песак, ми одбијамо да се таквим питањима озбиљно бавимо. Они који владају светом пројектују површну и лажну слику света по којој се смисао живота (и успех у њему) своди на оно што су стари Римљани звали “хлеба и игара”, а сви проблеми се “решавају” тиме што се други присиљавају да буду “са нама или против нас”. У тој црно-белој слици стварности, моћници примењују двоструке стандарде по којима се одређени појединци и групе проглашавају кривим и сурово кажњавају. Себични интереси моћних се огрћу реториком правде, демократије и људских права, док у суштини за такве вредности никога није брига.

* Чули смо на представљању књиге да је она у Америци оцењена као једна од бољих о Достојевском. Колико америчка књижевна и научна јавност поклања пажње оваквим делима?

- У Америци се оваквим делима посвећује веома мало пажње. Књига као ова је незгодно “лоцирана” зато што она не спада ни у уско стручне књиге које се стављају под лупу стручне критике, нити у забавне књиге које се продају на аеродромима и самопослугама и којима је главна сврха да нам одвуку пажњу од проблема егзистенције. Ово је врста књиге која изазива немир и присиљава нас да се дубоко замислимо о животу. Она нас тера да променимо начин живота да бисмо отворили пут ка нади и вери, ка аутентичној људској егзистенцији и афирмацији живота, чак и пред лицем зла.

ЗАПАДНА И РУСКА КЊИЖЕВНОСТ РАЗЛИКУЈУ ли се савремена америчка и европска књижевност у начину на који се баве проблемима смисла, истине, добра и зла у човеку?

- Разлика није толико између америчке књижевности са једне стране, а европске са друге, него је најдубља разлика између западне књижевности наспрам руске књижевности. Да се сликовито изразим, западна књижевност се доминантно бави социјалном (и хоризонталном) димензијом стварности, док је руска књижевност опседнута питањем Бога и дубинске психологије (вертикалном димензијом стварности). Те две врсте литературе своју инспирацију (и свој бол) налазе у другачијим димензијама стварности, па отуд и тако различити приступи проблемима смисла, истине, добра и зла у човеку.