Монографија Милке Стојановић представљена у Народном позоришту
01. Март 2013.
На Великој сцени Народног позоришта у четвртак, 28. фебруара представљена је Монографија Милке Стојановић аутора Рашка Б. Јовановића, у издању Гласника и Народног позоришта у Београду.
О књизи су том приликом говорили в. д. управника Народног позоришта у Београду Дејан Савић, аутор монографије и наша оперска дива, Милка Стојановић.
Нагласивши да му је посебно драго што је објављена једна оваква књига, Савић је приметио да ће захваљујући томе од заборава бити отргнута једна велика каријера и живот који је уткан у Народно позориште.
„На тај начин, живот и каријера уметнице су постали угаони каменови наше оперске уметности коју толико волимо, упражњавамо, волимо да изводимо и слушамо“, рекао је Савић и истакао да му је веома жао што се Милка Стојановић није више посветила педагогији јер се од ње могло, а може се и дан-данас, много тога чути и научити.
Осврнувши се на њену богату каријеру, Јовановић је рекао да је прилично тешко из ње издвојити нешто по важности.
„За ову прилику указаћу на вердијански репертоар, јер је она истинска вердијанска примадона и у том репертоару се осећала као код куће, без обзира на то да ли је певала Аиду, Дездемону у Отелу, Леонору у Трубадуру, Виолету Валери у Травијати, Леонору у Моћи судбине, Одабелу у Атили“, нагласио је он, напоменувши да је, као аутор, желео да ова књига представља документ о Милки Стојановић који је сачињен њом самом.
Милка Стојановић је захвалила свима који су учествовали у реализацији монографије која за њу има огроман значај из више разлога.
„Она ми је помогла и утешила ме у данима туге за мојим супругом Живаном, потом ми је дала огромну сатисфакцију и на крају ми је дала једну потпуну свест о сопственој вредности, што мислим да би сваки човек требало да потражи у себи – стога ову књигу, на неки начин, сматрам својим завештањем зато што је ту све објављено о мени и мом интензивном животу“, казала је уметница.
Одломке из монографије су овом приликом читали драмски уметници Биљана Ђуровић и Небојша Кундачина, а емитовани су и видео прилози арија које је изводила Милка Стојановић.
Драмски сопран Милка Стојановић је са двадесет две године дебитовала на сцени Народног позоришта у Београду, улогом Амелије у Вердијевом Балу под маскама. Студирала је светску књижевност и истовремено похађала студио Зденке Зикове у Београду, а потом се усавршавала код звезде Метрополитен опере Зинке Кунц и професора Ди Луга у студију Миланске скале. Шира светска публика боље ју је упознала шездесетих година прошлог века, када је неколико година била ангажована у Миланској скали и Метрополитену у Њујорку. Каријеру је наставила у Опери Народног позоришта у Београду, а њен допринос светском оперском извођаштву је немерљив. Међу бројним признањима којима је награђена, налази се, између осталих, и награда „Golden Voice“ њујоршког часописа Opera News којом је пре неколико година изабрана у четири најлепша гласа 20. века. Интернационални биографски центар из Кембриџа уврстио је Милку Стојановић међу сто највећих професионалаца 2012. уз образложење да „носилац овог признања може бити уверен да је обезбедио сигурно место у историји“.