Слободан Гавриловић, за "Новости", о роману, о времену око Другог српског устанка. Прича о страдању деце и стараца у пећини Кађеници, и смрти 300 девојака.
НЕМАМО ни једну генерацију, бар у последња два века, да није била у бежанији, било то у Србији, Хрватској или Босни. Народ је био у збеговима у време устанака, балканских и светских ратова. И у овом рату деведесетих година бежали су и Срби и Хрвати и муслимани из својих домова, њима се најчешће не враћајући. Збег је наша историја, можда и судбина - каже, за "Новости", Слободан Гавриловић, поводом свог романа "Збег", у издању "Службеног гласника".
Роман о времену око Другог српског војевања у седам слика, како гласи поднаслов, доноси живописну причу о добу Другог српског устанка, и дочарава део српске историје и изабране историјске личности. Књига није историјска, али је заснована на историјским личностима и догађајима. Писац је вешто укрстио машту и познавање људи, догађаја и предања, а у роману је, ипак, главни јунак народ и његово страдање.
- Патња народа је окосница приче, а роман је окренут збеговима: описана су два турска и два српска збега. Један српски збег је у пећини Кађеници на Овчару, коју је народ тако назвао после велике трагедије, тек после сто година. Ту је био збег унука и деда, које су Турци угушили димом. Истински је то догађај и тим поводом сваке године на Видовдан се обавља парастос тим жртвама. Између два рата је владика Николај извршио антрополошка истраживања и утврдио да су ту заиста били људи старији од 60 година и дечаци од треће до дванаесте године - каже Гавриловић.
Друга прича је, додаје аутор, дотад невиђен збег 300 српских девојака:
- Оне у античкој трагици одлазе у легенду, јер везавши једна другој кике за кике, загрљене, с кабларске стене уз песму скочише у мутну Мораву да спасу своје девојаштво над разулареним турским злотворима. Овим романом се клањам њиховом херојству. Страдалништво наших жена кроз васколику историју ме је и довело до овог и оваквог романа.
Збег је, по Гавриловићевим речима, и једна културолошка чињеница, нешто што потврђује наше историјско бивствовање на овим просторима:
Кроз сву ту трагику, страдање и све оно што је наметнуто напаћеном, најчешће невином народу: деци, женама, старцима. О њима је овде највише речи. У основи роман је дуг нашој историји и традицији, према којој свако од нас има и амбивалентна осећања. С једне стране је дивљење њиховој храбрости и страдању, а с друге је неопходно критички прилазити историјским интерпретацијама, јер свака генерација има право да види догађаје на свој начин.
БЕЖАНИЈА
БЕЖАНИЈА је присутна и данас. Људи беже из себе или беже у себе. Беже из земље, траже нешто ново. Бежанија је сада модернизована, одвија се авионима, бродовима, возовима, више није на начин који је био за време устанка, али и данас родитељи роне сузе за својим синовима и кћерима које не виде годинама, са којима се гледају и дописују преко "Фејсбука" - каже Гавриловић.
Б. Ђорђевић