У уторак, 12. новембра, у Клубу књижари Гласник представљена је књига ЖЕНА КОЈА ЈЕ ПУШИЛА ЖИТАН, Олге Радић.
„Главна јунакиња романа Жена која је пушила житан, Јованка Бончић, прва је жена у историји која је добила диплому инжењера Техничког факултета у Дармштату, жена чије се име налази на почасном месту у историји немачке науке, по којој је названа награда за научна достигнућа, по којој једна улица носи назив, али не код нас, него у Немачкој“, рекла је у уводном делу уредница Весна Смиљанић Рангелов. „Код нас је она између два рата одликована, а после Другог светског рата мало-помало заборављана и тек понегде помињана… Све док је архитекта Олга Радић није готово случајно открила и након детаљног и посвећеног проучавања њене биографије, овим својим делом бацила светло на њен живот и дело, светло под којим она више никада не може бити непримећена“, казала је уредница, додајући: „Истовремено, то исто светло открива и писца у архитекти Олги Радић и сврстава је у ред савремених српских просветитељки.“
Професорка Неда Тодоровић је у свом излагању одговорила на питање ко је ауторка. „Олга Радић је архитекта која је оставила свој потпис на многим здањима у Србији, а поред тога, радила је и на томе да сачува део српске грађевинске традиције, реконструисавши велики број српских кућа.“ Сасвим случајно сазнавши за своју колегиницу, Олга је почела да проучава историју те личности и гради портрет Јованке Бончић као да гради кућу, до најмањих детаља и украса. „Остала сам изненађена обимом чињеница које је Олга истражујући ову личност пронашла“, каже професорка, „а ми смо добили не само детаље о ономе што је она оставила иза себе, као особа која је изградила многа знамења Београда и Бањалуке, него и о животу у то време, о моди, о кулинарству, пријатељству са знаменитим људима, добили смо слику Београда између два рата.“ Професорка Тодоровић је казала да ју је истински задивио и начин на који је Олга Радић написала ову књигу, са толико интимних детаља, те да је до те мере ушла у личност своје јунакиње, да јој ми у потпуности верујемо и остајемо потресени и задивљени том фантастичном, филмском причом. У књизи се говори и о најлепшим здањима Београда насталим између два рата. „Потресла ме је чињеница колико је тога направљено у Београду у време када је постајао европска метропола и колико је важно да ми то сачувамо. Ово није само архитектонски роман већ и део историје архитектуре Србије, спој две фантастичне особе и архитекте, у којем је ауторка на неки начин духовна ћерка Јованке Бончић“, закључила је она.
Драган Радић изјавио је да не може да одлучи да ли је Олга била боља мајка, супруга, домаћица, архитекта, дама, дајући свему лични печат. „Као што се свему посвећивала, тако је приступила и темељном истраживању живота Јованке Бончић, а прикупљену обимну грађу пројектовала је као у архитектури и успела да повеже све оно што је желела да каже о Јованкином невероватном животу и да нам ту филмску причу дочара“, казао је он.
„Данас смо сви врло лични, бићу и ја личан“, рекао је Петар В. Арбутина, који сматра да је обавеза свих нас који живимо у Београду да му се одужимо. Напомињући да је Олга Радић у овој књизи оставила себе, Арбутина је оценио да је ова књига велики споменик београдском наслеђу, који се може поредити с романима чувеног француског писца Виктора Игоа, на основу којих би, како се тврди, у случају неке несреће, била могућа обнова Париза. „По овој књизи ми можемо да реконструишемо једно време и једну епоху, делове личности Јованке Бончић, али и делове личности Олге Радић“, казао је Арбутина и додао да је то добар почетак за некога ко ће наставити и допричати оно што је Олга започела.