У Клубу – књижари – галерији Гласник, у уторак 23. јануара, представљена је књига БАЛКАН КАО СУДБИНА, Времена – предели – људи Ђурице Крстића.
О књизи, која је објављена у саиздаваштву Гласника, Досије студија и ИК Византија, говорили су Момир Милојевић, Милан Ст. Протић, Бојан Димитријевић и Јовица Тркуља, уредник издања. У одсуству аутора који, нажалост, није могао да присуствује представљању своје нове књиге, његов осврт на оно што је у њој забележено прочитала је његова ћерка Тијана.
Тркуља се осврнуо на богату биографију аутора и њихову сарадњу нагласивши значај његових теренских истраживања и његов импозантни преводилачки опус, који га је учинио једним од наших најбољих преводилаца с енглеског језика.
Димитријевић се сетио свог дружења с интелектуалцима окупљеним у кружоку „равногораца“, којима је и Крстић припадао, а који су се углавном састајали и стварали у познатој књижари „Вајат“ која се налазила у центру Београда.
„Књига је сликовита прича о биографији Ђурице Крстића, а мени је најзанимљивије било да читам о српској Македонији, које данас нема ни у сећањима“, казао је он оценивши такође да је књига заправо један групни портрет генерације људи рођених пре осам-девет деценија.
„Рат и окупација јесу доминантни аспекти описани у књизи, а Крстић је одлично описао ту атмосферу кроз своја сећања на то време“, констатовао је Димитријевић.
Протић је напоменуо да је имао прилику да две деценије сарађује с Крстићем у оквиру Балканолошког института, а да га је чињеница да је с таквим људима провео неко време учинила богатијим за могућност да њихов рад и дело разуме на прави начин.
„Ђурица Крстић припада генерацији за коју је бити Србин, а у исто време и грађанин света, представљало две стране исте медаље – такав је његов живот, таква су и његова дела“, истакао је он.
Милојевић је нагласио свестраност стваралаштва и ангажмана Ђурице Крстића који, како је запазио, у својим делима увек тежи проналаску смисла и хармоније.
„Ова књига је попут уметничке слике која нуди комплетан приказ свих важних аспеката у колажу Балкана“, рекао је Милојевић констатујући, стога, и то да ово дело представља и форму свезнања, а да је посебно значајно то што је написано баш сада, односно толико година након дешавања које аутор примарно описује и анализира.
Ђурица Крстић (1924) радио је у Институту за упоредно право у Београду и Балканолошком институту САНУ. Услед немогућности да присуствује овој промоцији, у његово име присутнима се обратила његова ћерка.
„Пожелео сам да своја сећања преточим у мемоаре трудећи се да ме не спутају предрасуде и окови времена. Писао сам у сликама – скицама живота уважавајући тзв. малог човека и свакодневне вредности, желећи да их на тај начин приближим данашњим генерацијама које живе у значајно измењеном свету“, навео је, између осталог, Крстић у свом обраћању, које је овом приликом прочитала његова ћерка, захваливши се уједно свима који су помогли да ова књига буде објављена.