У препуној сали Одељења уметности Библиотеке града Београда, у среду, 17. jуна, организовано је предавање проф. др Предрага Чичовачког, „Достојевски и Толстој, живот и смрт“.
Предраг Чичовачки, професор филозофије на колеџу „Холи Крос“ у држави Масачусетс у САД, већ око две деценије живи и ради у Америци, где се сматра једним од најрелевантнијих тумача дела Фјодора Михајловича Достојевског. Гласник је недавно објавио његову књигу Достојевски и светост живота, у којој се обрађује метафизичко-религиозни приступ великог руског писца фундаменталним питањима света и човека и разматра преплитање религијских и филозофских мотива у његовим делима. Према речима уредника Петра В. Арбутине, та књига надилази и књижевност, и књижевност ради књижевности, те се не сме посматрати као једна од многих књига о Достојевском, већ као дело о томе како читати аутора о коме мислимо да знамо све.
На почетку предавања, Чичовачки је нагласио да би хтео да формулише питање зашто је у наше време, нарочито у XX веку, Достојевски боље прихваћен него Толстој, зашто је значајнији и више читан, и да ли би тако требало да буде, напоменувши да ће „у овом предавању трагати за суштинском мишљу Достојевског и Толстоја“.
Поредећи најпре животе два великана светске књижевности, навео је следеће:
„Достојевски је био мученик, али не по свом избору. Кроз живот су га пратили смрт родитеља, прве жене, првог детета, робија итд. Толстој је живео потпуно другачије. Из грофовске породице, здрав, паметан, водио је разуздан, богат и дуг живот. Слава коју је стекао јединствена је у историји цивилизације. Када је славио 80. рођендан, добио је 17.000 писама и телеграма честитки из целог света. Међутим, за њега је то било превелико оптерећење, од којег није знао како да побегне. Занимљиво је, такође, да се, иако су три пута боравили у истој просторији, Достојевски и Толстој никада нису упознали – били су љубоморни један на другог и пажљиво су читали један другог“, казао је он, поставивши и један тест асоцијација како би их упоредио.
„Када би их питали колико је два и два, Толстој би несумњиво одговорио четири, а Достојевски би се насмешио и рекао – некад три, некад пет; за Достојевског, омиљени део дана биле су ноћ и тама, а за Толстоја подне и светло; за Толстоја, корен зла је у држави и цркви, а за Достојевског порекло зла је у нама самима“, објаснио је Чичовачки.
Говорећи о њиховом делу и темама које она прате, предавач је истакао неколико аспеката:
„У свим својим романима Достојевски се бави истом темом прекорачивања граница, и то и добрих и лоших; он приказује тај акт људске слободе, у коме види основни израз људскости, као и у ономе што се дешава после тога – дакле, прва фаза је прекорачење границе, а друга фаза њихово поновно успостављање. Толстој живот схвата на другачији начин, као неку врсту замке, и сматра да акт слободе није на почетку, већ на крају – живот је, дакле, код њега кавез у који нас затварају држава и црква, а друга фаза живота је кључна, у њој се догађа ослобађање од граница које нам друштво прописује. Поставља се питање да ли је могуће ослободити се за живота, или тек у тренутку смрти“, рекао је он.
Покушаваши да сублимира кључне мисли двојице класика, Чичовачки је истакао да је суштинска мисао Достојевског јасна и недвосмислена, и да се може сажети у реченици: „Ако нема Бога, све је дозвољено.“ Код Толстоја је, како је оценио, у питању мисао да ако нема Бога, онда нема ни истине, одакле произлази и питање мора ли људски живот бити изграђен на лажи и, ако мора, какав је то живот, и да ли је онда боље да га и нема.
„Једно од кључних питања јесте да ли би лепота душе могла да спаси свет. Достојевски каже да не може, јер није довољна. Толстој то питање поставља другачије: треба ли, вреди ли живети у свету где је све ружно, где је нестала лепота“, закључио је он.
Предраг Чичовачки сматра да ће, ако је Достојевски обележио XX век, Толстојево дело обележити XXI, или можда чак и XXII век.