У Клубу – књижари – галерији Гласник, у уторак 16. априла, представљено је капитално дело европске културе - романи Јана Потоцког Рукопис нађен у Сарагоси из 1804. године и Рукопис нађен у Сарагоси из 1810. године.

О овим романима, који и данас узбуђују читаоце својом модерношћу, говорили су Јовица Аћин, уредник издања, Александра Манчић, преводилац издања, и Петар В. Арбутина, извршни директор Гласниковог Сектора за издавање књига.

Према аутографском изворнику, капитална дела пољског грофа Јана Потоцког – књижевника, авантуристе, археолога и етнолога – превела је Александра Манчић.  У њих су се заклињали култни ствараоци Луис Буњуел, Роже Кајоа, Мартин Скорсезе, Френсис Форд Копола, Нил Гејман, Салман Ружди и други.

Арбутина је истакао да је реч о две најбоље књиге које је до сада прочитао и да он спада у ред најупорнијих купаца антикварних издања ове књиге.

„Ово је једно од оних дела након чијег читања више нисте исти и које показује да су могуће свестране личности као што је Потоцки, које поседују и умеју кроз своје књижевно дело да синтетизују најразличитија знања и интересовања“, казао је Арбутина.

Он је такође нагласио и то да је реч о култном и превратничком роману за европску културу, који показује највиши ниво синтезе, јер у њему нема неважних детаља, већ само спајања различите културне баштине.

„Потоцки је вероватно први аутор који је у књижевност увео лик научника, показујући њену стваралачку дубину“, констатовао је Арбутина.

Аћин је говорио више о делу и животу Јана Потоцког који је, како нас је подсетио, писао на француском језику, а у свом делу наводи и своја искуства на пропутовању кроз Србију. Наиме, уредник издања је такође подсетио и на то да је Потоцки путујући за Истанбул, наводно, пропутовао и кроз Србију где је на основу усмене књижевности унео у роман вампире и различита друга чудовишта.

„У оба романа – оба случаја, разазнаје се лавиринт прича које се даље гранају, а читање само једне од уводних страница биће бољи мамац за све читаоце од било какве приче о њему; требало је да прођу године да и ја дођем до неких у први мах недоступних делова изворног романа, који је сада, у овој верзији, и за мене празник читања“, нагласио је он, акцентујући значај превода овог дела са оригинала.

Манчићева је напоменула да су у Националном архиву у Познању Франсоа Росе и Доминик Тријер 2002. открили до тада непознате делове Рукописа из Сарагосе, писане на хартији која је имала водени жиг производње и дошли су до закључка да постоје две аутентичне верзије романа. Њих двојица су затим начинили списак где би тражили фрагменте рукописа од библиотека деце Потоцког и њихових потомака, обишли архиве 15 земаља, и тај труд им се исплатио јер су успели да реконструишу време и етапе настајања и нестајања Рукописа. Тако је неспорно утврђено да су то две верзије које имају различите концепције и као два дела диптиха се допуњавају, али је свака од те две верзије аутономно дело. Према мишљењу историчара књижевности, прва верзија Рукописа је ведрија и неодољива док је друга мрачнија, озбиљнија и далекосежнија.

„Ови романи су заиста заправо једна велика енциклопедија, која је уједно и загонетка јер увек открива нешто ново - они су стога две стране једне приче које могу да се читају и као питање и као одговор“, закључила је она на крају.