Представљене књиге из колекције НАСЛЕЂЕ
29. Мај 2013.
У Клубу – књижари – галерији Гласник представљене су три књиге из колекције Наслеђе: Циркус Драинац Недељка Јешића, Завет и чин: Милан Ракић на Косову 1905–1912 Јована Пејчића и Тиха пристаништа Милете Јакшића Зорице Хаџић.
Осим аутора о књигама су говорили уредник Гојко Тешић и критичар Миливој Ненин.
Колекција Наслеђе бави се тумачењем књижевне баштине у новом књижевноисторијском, књижевнотеоријском и културолошком кључу. Осим најзначајнијих писаца српске књижевне прошлости ту су дела и феномени који су небригом националне књижевне науке препуштени забораву. Таква је и књига Зорице Хаџић, која нам открива и актуелизује једног од најважнијих српских писаца с краја 19. и почетка 20. века. Ауторка је на високо литераран начин завирила у мање познато дело и живот Милете Јакшића, са мером полемишући с досадашњим истраживачима његовог дела. О томе колико се о песмама млађег Јакшића, синовца чувеног Ђуре, мало зна, сведочи и чињеница да га је један савремен песник готово у потпуности плагирао, а то нису приметили многи књижевни теоретичари и песници.
Недељко Јешић вишедеценијски је истраживач живота и дела Рада Драинца. Ово је његова друга књига о великом песнику и боему. „Открио сам да је остало много Драинчевих радова објављених у публикацијама, који се више не помињу. А слично је и са неким детаљима из његове биографије. Најинтригантније у његовом животу јесте љубавна веза са женом једног лекара, коју је доживљавао као фатални удес, јер није желела да остави мужа, лиши се удобног живота и уда се за песника бескућника“, рекао је Јешић.
Јован Пејчић је говорио о значају Ракићевог боравка у конзулату на Косову како у песничком, тако и у политичком смислу. Основ психобиографског, друштвеноисторијског и литерарног истраживања у Пејчићевој књизи, одређују Ракићево службовање у српском конзулату у Приштини. Ракић је пред собом имао три задатка: заштита српског народа од турског безвлашћа и арнаутске самовоље, национално, верско и просветно ојачавање и организовање „отоманских“ Срба и припрема Старосрбијанаца за војничко ослобађање и коначан повратак Косова и Метохије у окриље матице Српске. Посвећеност овим задацима Ракић је, према речима Пејчића, двоструко крунисао – као песник (његови косовски стихови најлепши су циклус српске родољубиве поезије), а онда као добровољац у Првом балканском рату.