У уторак 19. новембра, у Клубу – књижари – галерији Гласник, представљена је књига ЖИВОТ НА ДРУГОМ ЈЕЗИКУ, коју је приредила Весна Вирцбургер.
О књизи, која представља збирку текстова 19 аутора о искуству сусрета са другим језиком, животу у страном језичком окружењу, као и о изазову стварања изван матице, говорили су Томислав Лонгиновић, професор и један од аутора прича у књизи, Александар Јерков, професор, књижевни критичар и управник Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“, Петар В. Арбутина, извршни директор Гласниковог Сектора за издавање књига, и Весна Смиљанић Рангелов, уредница издања.
Весна Смиљанић Рангелов је напоменула да Весна Вирцбургер живи и ради у Њујорку, па стога, нажалост, није могла да присуствује овој промоцији, те је она говорила више о самој њеној идеји и мотиву да ову књигу припреми.
„Док је радила као преводилац у различитом језичком окружењу, наметнула су се различита важна и сложена питања, попут оних везаних за културни идентитет - самим тим, логично је било да одговор на њих дају они који стварају на другом, нематерњем језику, па је позив упућен на адресе око 50 аутора, да би се на крају дошло до ове структуре и броја аутора“, навела је уредница, нагласивши и то да су се и наслов и поднаслов књиге сами наметнули.
Лонгиновић се, пре свега, захвалио Гласнику који је, као издавач, имао разумевања да подржи објављивање овог важног издања.
„Ово је збирка текстова која носи разноврсни културни доживљај, али и онај утисак ’између’, који јесте утисак преживљавања између језика“, казао је он, објаснивши да и сам већ око 30 година живи и ради „разбијен у међујезичном контексту“, али и то да се стваралаштво на другом језику често с правом доживљава и као „својеврсно ново рађање“, које доноси потенцијал за нове увиде, али и за забуне и страх.
Јерков је нагласио да је реч о књизи која свима може да служи на част: од аутора, преко приређивача и уредника, па до издавача, али и њему који је аутор кратке рецензије о њој.
„Она се намеће и као својеврсна антологија, а не само као збирка интимних исповести ових аутора и представља одличан прилог нашој култури и књижевности, али и ширем културном хоризонту на ком се одвија симболичка размена између нашег, екс-ју и ширег – светског културног контекста“, констатовао је Јерков.
Арбутина се најпре осврнуо на памћење као једну од основних функција језика, али и на проблем идеологизованости језика, који га ставља у службу политике и остваривања њених интереса.
„Језик стога треба изместити у једну другу сферу, и то је оно што ови аутори заправо чине својим текстовима, кроз које не добијамо само одговор на питање места писца унутар језика већ нас они упућују и на све оно што се дешавало на овим просторима“, оценио је Арбутина, изразивши наду ћемо управо кроз овакве покушаје једном успети да дођемо и до некакве катарзе, која ће нам помоћи да кренемо у будућност без баласта прошлих времена, који је језик нужно упамтио.