ИНТЕРВЈУ: САША ХАЏИ ТАНЧИЋ, књижевник

Моје фантастичне приче отргнуте су од снова, изроњене из реалности, осветљене личним, унутрашњим, емоционалним светлом ликова. После збирки изабраних прича „Кључ за чудну браву” (1994) и „Повратак у Наис” (1997), које су објавили београдска „Просвета” и „Глас српски” из Бањалуке, у издању „Рашке школе” и куће ТАНЕСИ из Београда, у библиотеци „Нај”, појавиле су се „Најлепше приче Саше Хаџи Танчића”, у избору и са предговором Мирољуба  Јоковића. Изабране су из збирки: „Савршен облик”, „Звездама повезани”, „Храм у коферу” и „Лепи гробови”. Недавно је „Службени гласник” објавио књигу Саше Хаџи Танчића „Фантастична зоологија”, у којој су књижевни огледи о српској приповедној прози старијег и новог доба. Исти издавач објавиће ускоро истоимену антологију са причама наших најпознатијих писаца 20. века.

Саша Хаџи Танчић (1948), приповедач, романсијер, песник, есејист, антологичар, аутор тридесетак значајних књига, живи у Нишу. Један је од најзначајнијих и најпродуктивнијих писаца на простору јужне Србије и савремене српске књижевности.

Књижевна критика је приметила да подржавате тврдњу о „смрти великих прича”. Да ли то значи крај романа, јер савремени читаоци немају стрпљења за „велике приче”?

За мене прича, велика или мала, садржи у себи цели један свет, видљив и невидљив, свет времена, поднебља, живота, културе и људског сна. Све што кроз њу могу да наслутим и до чега она може да ме доведе. Једино тако сагледавам њено богатство, вишезначност и вредност.

У вашим причама има фантастике, али то није „вампирска фантастика”, ви откривате унутрашња стања својих јунака, њихове тајанствене светове, овострано и онострано, реално и нереално... Па, где смо, шта нас чека?

Истражујући типове вампирског мотива у српској прозној књижевности, књижевни теоретичар Ана Радин установила је својевремено психолошки карактер вампироидних ликова у мојој ранијој прози, иначе, један од модернијих поступака хорора и психолошке фантастике, а у стилу егзистенцијалне језе и метафизике фатума. Овај феноменолошки аутентичан тип, развијен је и осавремењен у потоњим мојим делима дубинама људске осећајности, ирационалног и стварног, до непрепознатљивог новог доживљаја живота и света. А ваше питање где смо, и шта нас чека, тиче се „могуће стварности”, утопистичке, хипотетичне будућности, којом се заокупља научна фантастика. Моје фантастичне приче отргнуте су од снова, изроњене из реалности, осветљене личним, унутрашњим, емоционалним светлом ликова.

Неке приче су лирско-медитативне, час есејистичке, час путописне. Причи није увек потребна радња?

Хвалећи приређивачев избор „најлепших прича”, прихватио сам га као чврсту и заокружену органску целину мојих, иначе, разуђених досадашњих трагања и настојања, јер поменуте равни наизменично суспрежу и прожимају равни легендарног и митског, конкретног и симболичког приповедања.

Јунаци прича су, често, градови – стари и нови, мртви и живи. И једни и други имају душу, као људска бића?

И много више од тога, филозофију и стање духа нашег времена. А наше време је на нас најутицајније по отуђењу, угрожавању битности људског постојања. Стога о градовима приповедам, пре свега, са становишта „негативног јунака”, освајача. Уместо да узвишено обасјава дубоким смислом људског бића.

У књижевним огледима из „Фантастичне зоологије” бавите се мотивом метонимије и метаморфозе људи у животиње и животиња у људе, по обрасцима фантастичног?

На примерима дела писаца старијег и новог доба испитивао сам типове фантастике, жанр фантастичне књижевности према феноменима односа човека и звери, наиме, дејство једних на друге. Изучене прозе везане су за ликове осетљиве на нестварно или за анимистичке представе и својства психе. То се може наћи у приповедним прозама Иве Андрића, Исидоре Секулић, Милорада Павића, као и у причама Филипа Давида и Бобе Благојевић.

А како сте правили избор за истоимену антологију?

С обзиром на књигу огледа, посао на припреми антологије био ми је олакшан. Требало је само моје погледе испитати на сродним делима аутора читавог 20. века, пре свега аутентичне облике и израз. Имао сам у виду више неправедно запостављених и заборављених аутора. Тако је, уз метафизички, критички аспект фантастике као жанра, досад неуочен, одредио избор прича.

Ко су заступљени аутори?

Антологију отвара „Данга” Радоја Домановића, а избор се завршава прозама новијих аутора – Боба Благојевић, Немања Митровић, Милета Продановић. Од двадесет петоро, скупа узев, издвојио сам тројицу аутора са по две прозе које  представљају врхунски допринос типолошким и поетичким основама фантастичне зоологије – Иво Андрић, Филип Давид, Милорад Павић. Бирао сам их, опредељен за фантастику нове, модернистичке књижевности, а не такозване фолклорне фантастике, имајући у виду условљеност временским распоном од једног века (минули двадесети), затим искључиво приповедне прозе, дакле приче или приповетке. Све трагом драгоцених настојања Божа Вукадиновића и Зорана Мишића, до потоњих изучавалаца (Сава Дамјанов, Јовица Аћин), али и отклоном од њих.

Да ли је „Фантастична зоологија” прва антологија такве врсте у нашој књижевности?

Борхесова „Фантастична зоологија”, мени узорита, јединствена је у европској и светској књижевности. Фантастике има у нашим антологијама и хрестоматијама, и поједина дела истицана су као врло успела, али, колико знам, нико их није антологијски сагледао. А мислим да такве прозе то заслужују због свега што садрже, а зацело садрже много више од онога што им се обично до сада приписивало и што се у њима видело.

ЗОРАН РАДИСАВЉЕВИЋ