У четвртак, 15. јуна, у Гласниковој књижари „Геца Кон“ представљена је књига ФРАГМЕНТИ О РУКАМА И ОСТАЛЕ МИСТИФИКАЦИЈЕ Драгана Бошковића.
О књизи су том приликом говорили проф. др Александар Јерков, управник Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“, проф. др Гојко Тешић, уредник издања, и аутор.
Драган Бошковић је врстан тумач књижевности и у распону од наших раних дана до ових мистификација написао је читав низ студија, есеја, огледа, расправа, неке врсте дијалога са самим собом и са књижевнотеоријским наслеђем тумачења литературе и културе друге половине 20. века, које су међу најбољим стварима написаним у нас у последњих неколико деценија, каже Јерков. Шта заправо значи мистификација у наслову дела? Јерков нам објашњава да је мистификација један његов парадоксалан и готово саркастичан одговор на питање о мистичкој спознаји која се јавља на хоризонту његове херменеутике. „То је меритум како долазимо до бића самог сазнања о књижевности и шта она значи и та усредсређеност на размишљање о књижевности и њеном месту у свету и месту у човековом укупном духовном зрењу, укључујући и питање које је нама далеко са хоризонта, питање човековог спасења“, објашњава Јерков. Он примећује да је данас такво мишљење о књижевности реткост, а то је својство које Драган Бошковић износи до највиших нивоа, а које се у једном постхерменеутичком свету види. „Феномени истовремено искачу са свих страна, одјеци стихова, делови мисли у једном изванредно дисциплинованом дијалогу, и доводе вас до онога што је кључна ствар, до сазнања о књижевности“, истакао је Јерков.
Професор Тешић открива да је Бошковић најинвентивнији, најдуховитији и најимпресивнији реметилачки фактор у ономе што се зове књижевна наука, било да је реч о књижевној теорији, књижевној историји или књижевнокритичкој мисли. „Он је потпуно пореметио оно што се подразумева, оно уходано, позитивистички... он је нешто сасвим друго, потпуно атипичан, једини професор књижевности такве врсте у Србији“, примећује Тешић. „Поред тога он је и песник, и то је она парадигматска тачка која вам говори како он чита књижевну традицију, књижевну савременост, а чита је сасвим другачије“, тврди професор. Он каже да је ова књига изузетан тренутак у књижевној науци. „Када ишчитавате његове текстове, суочавате се са другачијим читањем – један јеретички изазов свима који се баве књижевном науком и показује на најбољи начин да је сваки текст биће за себе и да са сваким текстом ваља водити другачији дијалог“, истиче он. „Дијалог Драгана Бошковића са књижевношћу дијалог је некога ко је истовремено и рокер и панкер, ко је анархистички настројен, ко у сваком гесту тражи промену и тражи нешто другачије, и то је добро, и то је новина и свежина“, закључио је Гојко Тешић.

Фрагменти о рукама су 14 текстова насталих у различитим приликама, каже аутор, а оно што им је заједничко јесте врста субверзије. „Субверзија је у самом предмету истраживања које сам отварао, као што је тема о бебама, затим рађање модернизма, отварање субверзије унутар теолошког дискурса са Терезом Авилском и рађање протестантизма са Лутером, до текстова који се сусрећу са питањима тишине, музике у књижевности, метаканона. Њу често умемо да пацификујемо нашим теоријским мишљењем или нашим теоријским матрицама и самим тим задржавамо унутар очекиваног разумевања“, објашњава Драган Бошковић. Аутор открива да субверзија на само проучавање доводи до сопствених граница, а то га је, каже он, одувек окупирало, та места преступа, границе, онога иза, онога што Црњански назива „тамо“, где се сусрећемо са великим „ништа“, како би рекао Хајдегер. Појам мистификације треба да покаже да се теоријско мишљење не одржава толико на логици мишљења колико на снази имагинације. „Имагинација конституише теоријско мишљење, филозофско мишљење, а не логика, која би требало да буде не само у позитивистичком него чак и у онтолошком смислу она која оправдава имагинацију“, истиче Бошковић. „У овим студијама покушавам да додирнем нека деликатна места из којих ће српска литература дубље проговорити“, закључује аутор.
Колаж текстова, ова књига за предмет свог писања има све. И то оно све које се елиптично креће од теолошког до музиколошког, од онтологије до носталгије, од филологије до наратоурбологије, од тишине дискурса до буке хардкора, од анатомске имагинације до брзине, од Кодера, преко Растка Петровића, до Црњанског, или од контемплација Терезе Авилске до медитације о књижевном канону. А имати за предмет писања све, значи немати ништа. У константном покушају и никада до краја изведеном дискурзивном искораку „с оне стране“, Фрагменти о рукама и остале мистификације окренути су том удаљеном, спекулативном и имагинарном све, ништа, иза, и обојени дечијом зачуђеношћу дискурсом, знаковима, теоријом, људима, светом, Богом. Окренути, дакле, оном све, ништа, али и оном, сагласно Црњанском, тамо, они остају у сопственој инклузивној фасцинацији, игри, коју је пратила и прати некада бол немоћи да се крене, некада безнадежна клонулост после лутања, а некада, као што молитву прати, грозничавост бесповратног одласка.