ИНТЕРВЈУ – МИЛОШ РАДОВИЋ, РЕДИТЕЉ И СЦЕНАРИСТА
Шта је срећа
соња ћирић
"У РУЖНОЈ, НЕСРЕЋНОЈ УСПОМЕНИ – СВЕ ЈЕ ТАЧНО. У ЛЕПОЈ – СКОРО НИШТА. ЗАТО РУЖНЕ ГУРАМО И ГАСИМО, А ЛЕПЕ ПУШТАМО ДА СЕ НЕКОНТРОЛИСАНО ШИРЕ И БАШКАРЕ У СВОЈОЈ ЛАЖИ И ЛАКИРОВЦИ. НАША НЕСРЕЋА ЈЕ ШТО ЛЕПИХ УСПОМЕНА ИМАМО МАЛО. А И ТО МАЛО ЈЕ ФАЛСИФИКАТ. КАКО СТАРИМО, ПОДГРЕВАМО СЕ ТИМ РОМАНТИЗОВАНИМ ИСТИНАМА И ПАТИМО. ПЛАЧЕМО ЗА ПРОШЛИМ ВРЕМЕНИМА И ПОКОЈНИМ ДОГАЂАЈИМА КАО ДА СУ ЗАИСТА ПОСТОЈАЛИ, КАО ДА СУ СЕ ЗАИСТА ОДИГРАЛИ"
Премијером представе Трст Милоша Радовића (режија Алиса Стојановић) почели су овогодишњи "Муцијеви дани", фестивал Атељеа 212 који окупља позоришта из бивше Југославије. Трст је истинита исповест о граду у који су Југословени некад радо одлазили и у коме им је било лепо.
Милош Радовић је један од аутора чија дела остављају трага у нашој култури – доказ су око 60 награда, па и Златна палма за кратки играни филм Изненадна и прерана смрт пуковника К.К. на Канском фестивалу. Милош Радовић је сценариста и режисер играних филмова Мали свет и Пад у рај, аутор је преко 200 сати играног телевизијског програма – на пример серије Отворена врата, ТВ филмова Брод плови за Шангај, Видим ти лађу на крају пута, и око 50 реклама. Пре Трста написао је драме Чорба од канаринца, Тулумбус и Малаксија.
"ВРЕМЕ": Шта вама значи Трст? Да ли у вашој драми има аутобиографског?
МИЛОШ РАДОВИЋ: Ту смо, још један километар и граница! Сто хиљада лира у мојој чарапи је већ мокро. Наћи ће их цариник, они све знају. Неће их наћи, добро сам их сакрио. Прелазимо границу и улазимо у Свет! Кривудавим путем спуштамо се ка мору. Светском мору. Возимо се улицама, знојави и насмејани. Бљеште рекламе, звецкају шољице у кафићима. Срећни смо, то је срећа. Мала, али права. Сви смо живи, сви смо млади, сви смо ту! Верујемо да ће тако остати. Гледам родитеље, гледам тетку, сви су лепи. Остаће такви заувек.
Ја не знам да су они већ успомена. Када прође први минут среће, у другом минуту – онај први минут је већ успомена. Ја их гледам, насмејане, покушавам да их запамтим. Још не знам да ће ми требати, још не знам да их нећу имати, памтим их инстинктивно.
Трст је концентрат, младост скупљена у малу бочицу парфема.
Данас – пажљиво и ретко отварам ту бочицу. Удахнем дубоко, пазим да ми не испари. Последњи пут сам је отворио да бих написао овај комад.
У време кад је био део наше свакодневице, Трст је представљао симбол онога што нисмо имали на својој територији. Сад и ми имамо и фармерке и еспресо, али је Трст и даље симбол нечега што немамо.
У Трст нисмо одлазили због фармерки и ципела. Ствари које смо доносили оданде биле су само материјални доказ да смо се вратили из Света. Желели смо да пређемо Границу, да побегнемо, да удахнемо. Потреба за Трстом није се изгубила ни онда када су фармерке и кафа стигле. За мене, није се изгубила ни онда када ми је сваки град на свету постао доступан. И после Њујорка, Трст. И после Париза, Трст. Много смо узбуђења, страхова, радости сахранили у том лепом граду. Сада одлазимо на парастосе, на задушнице, плачемо над собом у најлепшем периоду живота. У Трсту смо били млади, у Трсту смо били весели, одушевљени, еуфорични, никад уморни. У Трсту смо, први пут, били сами у свету. А то је много више од "мадрас" мокасина и "фиорући" фармерки. Много, много више.
Нажалост, да и то кажем, еспресо је и даље много бољи у Трсту него овде. Купили смо тршћанске машине, тршћанску кафу, али не вреди. За добар еспресо потребно је неко знање, неко осећање које немамо. Бојим се да га никада нећемо ни имати.
Трст је лепа успомена из Југославије које се, случајно или не, последњих година радо и неретко сећамо. Има се утисак да култура, а нарочито позориште и филм, предњаче у томе. Да није култура, у овом случају, можда, нека врста испитивања јавног мњења? Или знак нечисте савести због деведесетих?
Југославија, када је одлазила, понела је здрав разум са собом. С правом. Она га је и донела. Можда би га и оставила, да смо знали да ценимо здрав разум. Али нисмо. Спрдали смо се с њим. Југославија се увредила и однела га. Када је Учитељица отишла, сви су скочили, запалили цигаре, пустили браде, отворили ракије, попалили куће, срушили градове, урадили све оно што нису смели док ја она била у учионици. "Нема више школе!", кликтали су лоши ђаци и бацали ђачке торбе-бомбе на комшије из суседних одељења. "Уа, учитељица!" храбро су пискутали некадашњи мишеви. Кукавице су постали хероји, глупи су постали мудри, зли су напредовали, покварени су унапређени. Преживели, данас сакати и кљасти, сећају се са сетом своје основне школе и најдраже Учитељице. Али касно. Учитељица је одавно покојна и не може се вратити. Мораћемо да измислимо Нову Школу и да пронађемо нову Учитељицу.
И, како то обично бива, у потрагу за новом Учитељицом, за новом осовином неопходног заједништва, прво се пуштају уметници. Да прошетају минираним пољима, да виде да ли може да се прође, да ли има бункера, заседа, прерушених непријатеља. Уметници одлазе храбро, враћају се, подносе извештаје. Прво оде солиста, за њим читав оркестар. Уметници у бившим непријатељским земљама отварају мини амбасаде у срцима старих обожавалаца. И кад све мине склоне, кад рашчисте пут, тада се упућују колоне црних "аудија", да ствар овере на високом нивоу. Проблем је што у тим "аудијима", често, седе и они који су још на почетку – отерали Учитељицу!
Често се чује да је у Југославији било лепше него што је сад. Да ли је разлог тој оцени жал за младошћу, или нешто опипљивије?
Синтагма "братство-јединство" није била препорука, него наредба! Ко није слушао наредбу ишао је на робију. Тако је морало. Народ је био примитиван да би нужност те важне ствари самостално освестио. Морала је истина о суживоту да му се утерује бичем. И утеривана је.
Али батине су биле преслабе, млаке. Народ није хтео да слуша. Да је слушао, остао би жив. Остала би му фамилија жива, деца, најмилији. Али није хтео да слуша. "Братство-јединство" прогласио је оковима, тамницом народа! Командант је умро, наредба је спаљена. Навалило се на братство, погажено је јединство. Десетине хиљада људи погинуло је на светом задатку да наредбу не изврши.
Одговорићу директно на ваше питање: није реч се о жалу за младошћу, него о жалу за животом. Неопходно је да будете живи да бисте били млади.
Себе описујете као човека не брзог темпа. Шта вас покрене да напишете драму или снимите филм? Зашто сте баш сад хтели да испричате о Трсту?
Углавном све ствари које радим – ја не умем да радим. Зато их ретко и радим. Не памтим да сам икада нешто написао или режирао зато што сам помислио да би то могло бити добро. Или да ће се допасти публици. Или да ћу добити награду. Писао сам само онда када сам био приморан, када сам падао под унутрашњим или спољашњим притисцима. Унутрашњих је било више.
Код мене то овако иде: заинтересује ме нека ствар, нека слика, нека формулација, нечије лице. И ја га пустим у себе као нешто о чему ћу размислити, касније. Међутим, та ствар у мени живне, чим уђе! И онда почне да ме гази, да ме дави, да ме притиска: "Дај мене!", "Хоћу ја!", "Докле ти мислиш да ћу ја да чекам?!", "Ја сам ти последња рупа на свирали!"
И тада, шта да радим, морам да радим... Да се ја питам, не бих ништа радио.
Тако је настао и Трст. Најмање двадесет година све те идеје постоје, полускуване. Трст је моја велика тема, желео сам да је напишем добро, али нисам умео. Када сам, пре шест месеци, ипак поверовао да ћу моћи – написао сам причу о том граду.
У ансамблу представе се прича да сте Трст написали у соби хотела у коме сте некад одседали с вашим родитељима. Да ли је то тачно?
Хотел у коме се комад догађа је луксузан и скуп хотел. Са родитељима сам био у јефтиним хотелима са две звездице, или једном. А поред овог скупог хотела смо се шетали и дивили му се.
Пре неколико година одлучио сам да уђем, храбро. Породица ми је држала страх. Узели смо собу, и на прстима прошли величанствени хол од рецепције до лифта. Мислим да сам већ у лифту знао да Трст мора да се догађа баш ту, у тим дугачким, празним ходницима, у огромним собама које гледају на море. Читав концепт комада саставио сам током две-три посете овом мистичном хотелу. Као у Кјубриковом Исијавању, већину информација за писање добио сам из зидова и лустера, зраци који су избијали из тих мртвих ствари носили су важне податке о људима који су ту давно боравили.
Када су почеле припреме наше представе замолили смо српски конзулат у Трсту да нам мало помогне, да нам буде веза с тим хотелом, с тршћанским позориштима у којима бисмо гостовали, да позове неколико аутора представе који никада нису видели тај хотел... Али Конзулат је остао нем. Комад се зове Трст, прича узбудљиву причу о Трсту, игра десет врхунских српских глумаца... али све то није било довољно.
Да ли је могуће излечити се од малаксије? Какво је ваше искуство у борби против те нерегистроване, а свеприсутне болести о којој причате у истоименој драми?
У комаду који помињете, Малаксији, причао сам причу о себи кроз ликове који не личе на мене. Проширио сам сопствену болест на људе код којих ће се она јасније видети, где ће анамнеза бити сигурнија. То хронично стање парцијалне обамрлости пре личи на епидуралну анестезију него на малаксалост. Неко вам је дао ињекцију у главу и више главу не осећате. Пошто је не осећате, свако може да ради с вашом главом шта хоће. Ви све видите, али не можете да одреагујете. Јер ништа не осећате.
Тешко је борити се против малаксије, лек још није пронађен.
Народ повремено користи револуцију као природни препарат против ове болести. Али за револуцију – потребан је бар један здрав!
Извесну личну стагнацију на филму (Пад у рај је приказан пре седам година) надокнађујете снимањем бројних реклама.
Рекламе радим да бих доказао да сам радно способан и социјално функционалан. И нешто још и зарадим. Од филма нисам одустао, управо завршавам сценарио који ћу сам режирати. Нисам никада имао потребу да снимим много филмова, убеђен сам да филмски аутор нема материјала за више од два, три добра филма у животу. Можда и мање. Погледајте опусе наших познатих редитеља, оних који су снимили десет и више филмова. Колико има добрих? Чак и онај Најбољи нема све најбоље.
Наши редитељи често прилазе филму зато што им се учини да ће ствар бити "сјајна", да ће публика бити одушевљена, да ће пљуштати награде. Мало је оних који имају шта да кажу, којима је филм мука коју морају да истерају. Унутрашње силе гурају уметнике у књижевности, у сликарству, а код редитеља нису честе. Овде, наравно, говорим о уметничком филму јер комерцијални филм код нас не постоји.
Како одредити шта је тачно у успомени?
У ружној, несрећној успомени – све је тачно. У лепој – скоро ништа. Зато ружне гурамо и гасимо, а лепе пуштамо да се неконтролисано шире и башкаре у својој лажи и лакировци. Наша несрећа је што лепих успомена имамо мало. А и то мало је фалсификат. Како старимо, подгревамо се тим романтизованим истинама и патимо. Плачемо за прошлим временима и покојним догађајима као да су заиста постојали, као да су се заиста одиграли.
Нешто се јесте десило. Нешто сасвим мало. И те мале сцене су истините. Трст је чињеница. "Фића" у коме сам ишао тамо је чињеница. Путници у "фићи" су постојали. Али зар је то довољно да се напише комад од 100 страна? Наравно да није. Међутим, пошто других успомена немам, морао сам многе своје среће и несреће да угурам у тог тесног "фићу".
Од силних брига и страхова, све се унутар мене скупило, нема места за развој и раст. Трпам успомене једну на другу, мешам их, направио ми се бљутави бућкуриш од неукусних састојака.
Срећом, постоји велики, слободан простор за дете.
Срећом, код мене је тај део срећно попуњен, тако да је Трст моја последња успомена.
Све даље је – непролазна блистава садашњост!
Извор: http://www.vreme.com/cms/view.php?id=991361