У уторак, 3. септембра, у књижари „Геца Кон“ представљена је књига Коњ добри и оружје – Властела државе српских деспота (1402–1459) др Милоша Ивановића.
О књизи су осим аутора говорили др Срђан Рудић, научни саветник у Историјском институту и Борисав Челиковић, уредник издања.
Борисав Челиковић, уредник издања, на почетку излагања казао је да је књига објављена у библиотеци Саборник која броји седамдесетак наслова, а има за циљ да негује српску културу, духовност и историју. Монографија нам даје прилику за јединствени поглед на полувековни период српске историје самосталне државе, поглед изнутра, где у првом плану није владар већ организација државе коју представља властела. Милош Ивановић је успео да напише књигу у традицији старе школе која је врло читљива, заокружена целина и која ће остати за будућа поколења, тако да је и нама, као издавачу, част што смо је објавили.
Срђан Рудић открива бројној публици да ова књига представља допуњену и за штампу приређену докторску дисертацију „Властела државе српских деспота“. „Колега Ивановић је и након одбране дисертације наставио да се бави истраживањем деспотовине, а резултати до којих је дошао уграђени су у монографију“, казао је и објаснио да се бави проучавањем српске властеле у 15. веку, односно у доба последње етапе постојања српске средњовековне државе. „Проучавање друштва, односно појединих његових слојева немогуће је хронолошки и географски омеђити. Ти дуготрајни процеси који су захватили српску властелу и мењали њен положај и улогу у друштву не могу се разумети уколико се посматра само строго уоквирени период или уколико је посматрамо изоловано не узимајући у обзир процесе у околним земљама“, нагласио је Рудић. „Аутор је зато посветио посебну пажњу властели у времену које је претходило деспотовини, дакле у доба Немањића, као и положај и улогу властеле у суседним државама, пре свега Угарској“, истиче он и тврди да до појаве књиге Милоша Ивановића нисмо имали синтезу у којој би властелски слој био обрађен на задовољавајући начин. Аутор је приметио да одређени подаци сугеришу да је део српске властеле у доба деспотовине био обузет песимистичким размишљањима, која су се повезала са одређеним идеалима православног света. Услед тога српски властелини не само да су даровали бројне светогорске манастире него су неки од њих у њима и окончали свој овоземаљски живот.
„Монографија др Ивановића представља не само драгоцен допринос проучавању властеле српске деспотовине већ и значајан искорак у проучавању српског средњовековног друштва и државе уопште“, закључује Рудић.
Аутор је објаснио да синтагма из наслова књиге потиче од члана 58. Душановог законика по којем, када властелин умре, коњ добри и оружје припадају владару, што говори о томе која су била главна обележја тог сталежа, као и о обавези властеле да ратује. „Та војна дужност, ратовање, била је главна обавеза, што је била и основна разлика у односу на друге европске државе тог периода, где се властела окретала неким церемонијалним дужностима. Имамо и различите врсте војне обавезе, када владар предводи војску, када шаље помоћне одреде султану, када сузбија непријатељски упад или када се шаље помоћ угарском владару“, казао је он. Закључио сам да је кључно место у овом периоду добила властела повезана с двором владара зато што у овом периоду први пут имамо неку врсту сталне престонице“, открива аутор.
„Деспотска титула коју је Стефан Лазаревић добио 1402. испоставиће се у перспективи као важан догађај... Сви наследници Стефана Лазаревића понеће такође деспотску титулу. Отуда последњи период српске средњовековне државности можемо означити као Државу српских деспота. Пропаст српске средњовековне државе 1459. означио је ново доба за читаво српско друштво, а ова књига показује нераскидиву повезаност властеле с државношћу“, закључује Милош Ивановић.