ЕНДИ ВОРХОЛ - СТРАТЕГИЈЕ ПОПА
IN MEDIAS RES
Друго издање књиге Горана Гоцића Енди Ворхол и стратегије попа, о славном америчком аутору и икони уметничког правца попарт, објавио је, шеснаест година након првог, Службени гласник. Алтернативни поднаслов ове књиге могао би да буде Конотације попа, зато што се Гоцић не бави толико особеностима Ворхоловог дела колико узајамним везама овог аутора с теоријом културе у ширем смислу.
Гоцићеве асоцијације уплићу читаоца у циклус података, независних од самог периода у којем је Ворхол радио, па ова књига подсећа на серију која може бити настављена до бесконачног броја епизода. Зато је њено допуњено издање прилика да се повежемо на мрежу популарних симбола, и то на начин на који су сви Ворхолови савременици позвани да у њој учествују.
Књигу Енди Ворхол и стратегије попа чине поглавља која се баве Ворхолом као медијским, ликовним и филмским аутором. Свака од ових области подељена је по личностима које су на различит начин повезане са Ворхоловим радом, животом или имагинацијом. Зато се Гоцић слободно и маштовито креће системом у којем је немогуће погрешити, тамо где обједињеност закључака надјачава њихову логичку доказивост.
Принципом асимилације, Ворхолова либерална стратегија као магнет привлачи целу модерну слику уметности. И не само њу. Чак и они који нису с њим сарађивали, па ни живели у истом веку, индиректно су увучени у његове пројекте, ако не као аутори онда као фиктивни протагонисти његових идеја.
Тако су сликари историјске авангарде (Пикасо, Дали, Дишан), филмски аутори (Мориси, Годар, Дизни, Хичкок, Буњуел, Шаброл), композитори и музичари (Присли, Морисон, Мадона, Моцарт, Сати, Штраус), писци (Жене, Бодлер, Кеурак, Шели, Сартр, Брехт, Орвел), историјске фигуре, (Палах, Зедонг, Маркс) - постали цитирани учесници Ворхолове имагинарне сцене, а самим тим и коаутори отвореног концепта књиге Енди Ворхол и стратегије попа.
Стваралачки Ворхолов принцип био је агенцијски искалкулисан. Дистрибуција и пласман слике за њега су били значајнији од њеног садржаја. Читајући о овом словачком емигранту постаје јасно колико је уметност релативна категорија и колико је ауторска оригиналност недоказива. А појам уникатности главно је питање уметничке историје, од митологизованог старог, преко религиозног средњег, до хуманистичког новог века.
У модерној теорији, посао уметника није да смисли нову, већ да обележи сопствену стваралачку територију, одреди њене границе и тако се ауторски одвоји или повеже са осталим уметничким потписима. Управо је то и Ворхол радио.
Попарт је, по овом тумачењу, коначни циљ западне културе, која од Да Винчијеве Мона Лизе интегрише славу људске са славом божанске креације.
Цитирајући Ворхола, сви можемо да будемо славни тако што ћемо се потписати над симболима стварности као што се власници земљишта потписују над територијама.
Медијска историја, поготово она коју пишу Американци и јесте промоција ауторског права више него традиција уметничког дела. Управо је Ворхол пресудно утицао на то да права аутора постану нешто више од судске теорије, да постану саставни део сценског простора.
У овој књизи видимо како је цео Ворхолов живот био одређен сценским простором.
То раздвајање јавног од приватног живота (и, у Ворхоловом случају, њихово поновно спајање у јавности) јесте функција која и дефинише модерну историју. У њој је грађански систем надмашио феудални посед, интелектуална својина победила телесну снагу а јавна реч надјачала истиниту мисао. То је период у којем је потлачени Израиљ после дугог робовања на туђем земљишту Голијата, пронашао начин да не достатке свог материјалног статуса надокнади симболичким вредностима.
Баш то што називамо масовном културом запада, повезано је са капиталом емигрантских продуцената, менаџера, агената, промотера, шпекуланата, новинара и дистрибутера, као и осталих трговаца идејама у сукобу са племством које је сматрало да су идеје универзалне, а не индивидуалне категорије. Испоставило се да су они који заговарају колективну власт над идејама најчешће и власници територија на којима се идеје налазе. Поседници земље су у физичкој предности над поседницима идеја, па им је лако да присвоје туђе идеје тако што ће их назвати заједничким. За њих, уметност је сувише узвишена категорија да би била индивидуално одређена, али у грађанском систему, уметничка личност је категорија виша и од саме уметности. Уметник превазилази ограничење материјалног простора освајањем сценског тржишта а разлог што неке древне културе каскају за тржиштем је тај што њихове наследноимовинске вредности спутавају упоређивање свеопштих јавностечених вредности. И Србија спада у старинске заједнице у којима је могућност да се буде стварни ауторитет већа од жеље да се постане јавни аутор.
У 20. веку, трговина сценским вредностима показала се економичнијом и исплативијом од привредне. Баш у покрету какав је попарт, уложени труд може бити много мањи од профита ако цену, као у Ворхоловом случају, одређује потпис уметника, па тек онда његово дело. По том принципу, ауторско дело се не заснива на оригиналности (уметник са таквим амбицијама пре може бити осумњичен за плагијат). Напротив, оно се огледа у надовезивању на континуитет јавног сећања.
Ворхол је готово идеалан пример овакве уметничке праксе. По Ворхолу, који тиме антиципира идеју постмодерне филозофије, ауторско дело је оно које репродуктивно користи већ постојећу информацију из културе, наглашавајући њен потпис, односно историју цитата у надовезивању. Попарт је, како Гоцић примећује, вештина копирајта, уметност власништва над информацијама у посебној интеракцији са мрежом осталих информација. За разлику од племените и бољшевичке тврдње да уметност припада народу, дакле свима, Ворхол је тврдио обрнуто, да сви људи припадају уметности - питање је само да ли у њу улазе као купци или продавци. Није битно шта слика заправо представља, већ кога заправо представља сликар. А Ворхол је, како видимо и из Гоцићеве имагинарне хијерархије, многе примао у своје окриље.
Право је освежење читати књигу која није ангажована против глобалних корпорација, већ партиципира у званичном поретку савремене комуникације. Ако култура треба да буде напредна, она треба да буде слободна не само од идеологије, већ и од мржње према идеологији. Тако се и Ворхол, не упркос већ захваљујући капиталистичким вредностима, изборио за доминацију уметности у материјалном простору. Охрабрује чињеница да овај уметник није био ни анархиста нити револуционар, већ је инспирисан државом успео да у њој пронађе уточиште за своју публику. Свима нама који на матерњем језику читамо књигу о Ворхоловој Репродукцији, остаје нада да ћемо пре или касније постати популарна Република.
ЕНДИ ВОРХОЛ И СТРАТЕГИЈЕ ПОПА
Горан Гоцић
Новина : Данас - Викенд
Датум : 6.4.2013
Аутор : МАРКО КОСТИЋ