ЈЕВГЕНИЈ Водолазкин, филолог, историчар књижевности и писац чији су романи понели значајне руске и светске књижевне награде, а у Србији награду „Милован Видаковић“ и Велику награду „Иво Андрић“, написао је изузетно вредну књигу есеја која је у "Службеном гласнику" 2022. године објављена под насловом „Иди неустрашиво: између књижевности и живота“, у преводу Радмиле Мечанин. Читајући ову обимну књигу која садржи и аутобиографске елементе у прилици смо да, полазећи од рефлексија које припадају најпре детињству аутора, пратимо како се развијао и богатио његов унутрашњи свет, који су догађаји на њега особито утицали, које је духовне и моралне позиције Водолазкин с протоком времена утврдио, да би са њих вишеструко плодотворно деловао - и као научник и као писац. „Иди неустрашиво“ јесте књига која кроз конкретне, врло живописне примере, показује различитост менталитета одређених народа да ли и ко верује у извесне подударности, како се ко односи према смрти, ко је прихвата а ко јој се руга, како се који народи односе према рођенданима, или одлукама пријатеља да рођендане славе неког другог, а не датума из крштенице и сл. Но осим тих, веома духовитих минијатура, читамо и есеје који на ширем, геополитичком плану показују узроке револуција, природу заједнице која је спремна да прихвати терор, природу појединих друштава и држава које више не постоје, као и оних које су након њиховог распада формиране, затим њихово лице и наличје, као и однос снага у свету - кроз историју и културу, све до нашег времена. Између осталог, у прилици смо да се упознамо с ауторовим мишљењем о томе да ли су Украјинци и Руси још увек, или до када су били, један народ, да ли су Источни Немци сличнији Русима или Западним Немцима, какав је заправо однос две Немачке, колико је Русија занимљива Западу... Те „вреле“ теме сигурно ће окупирати пажњу најразличитијих типова читалаца, од академске публике до потрошача, али ништа мање нису занимљива и драгоцена Водолазкинова метафизичка промишљања о томе да ли човечанство има циљ или га пак има само човек као појединац, у којој мери су општи и појединачни циљеви оствариви, са чим јесу или нису у сразмери, да ли је срећа могућа, да ли је савременом човеку намењено исто што и некада Адаму - време и патња, какав је однос ванвремености и времена спрам детињства... Јевгениј Водолазкин у својим есејима посебну пажњу посвећује процесу стварања, књижевности као изразу духа народа, значајним руским песницима, прозаистима и филозофима чија одлика текстова је непролазност. Нарочито место у њима, наравно, припада Дмитрију Сергејевичу Лихачову, Водолазкиновом научном руководиоцу и учитељу. Такође, Водолазкин пише о одликама живота прозног писца и разлици између таквог живота у односу на егзистенцију песника. Потом врло детаљно, изузетно, утврђује сличности и разлике између уметности фотографије и књижевности, између документа и уметности и указује на велики естетски потенцијал огласа и рекламе као појава које припадају нашој свакодневици, као и на кључне разлике између уметности и неуметности. Духовитост у разматрању свих до сада наведених значајних питања истичемо као доминантну особину ове књиге и илуструјемо следећим примером: „Дакле, рећи ћу, као у вицу, да имамо две вести - лошу и добру. Једна од вести јесте да су границе између уметности и стварности, професионалаца и непрофесионалаца - тање него икад. Друга вест - све је остало на свом месту: уметност, чак и кршећи све могуће границе, остала је уметност, а професионалци су остали - професионалци. Не знам која је добра, а која лоша вест. Не искључујем да су обе добре. Можете и даље мирно живети”.
Слађана Илић