Свечаном академијом Гласник обележио 200 година службених гласила
19. СЕПТЕМБАР 2013.
У среду, 18. септембра 2013, Гласник је Свечаном академијом на Великој сцени Народног позоришта у Београду обележио јубилеј од значаја за целокупну српску културу – 200 година службених гласила.
Наиме, Гласник баштини традицију издавања службених гласила која почиње 1813. године објављивањем Новина сербских. У част јубилеја, Гласник је објавио ексклузивно фототипско издање Сретењског устава, репринт првог броја Новина сербских из 1813. и Новина србских из 1834, као и књигу о Димитрију Давидовићу проф. др Радошa Љушићa. Гласник припрема и дигиталну верзију Новина сербских, Српских новина и Службених новина, као и послератног Службеног гласника.
На свечаности су говорили председник одбора за прославу јубилеја, министар правде Никола Селаковић и в. д. директора ЈП Службени гласник, проф. др Радош Љушић, док су у уметничком делу програма учествовали Филхармонија младих „Борислав Пашћан“ и глумац Лазар Ристовски.
Министар Селаковић је истакао да су Службени гласник, који верно служи свом роду, и његовог утемељивач (Димитрије Давидовић), који је у изузетно тешком времену за српску државност почео да издаје прве српске новине, пример пред којим свако треба да се замисли, да се поноси и диви, али и постиди ако посумња у одговор на питање – има ли веће части до служити својој отаџбини.
„Данас, када се боримо за очување себе самих, свог духовог идентитета и своје државе, тражећи своје место у европској породици нација, имамо добар повод да се сетимо предака који су се немало пута нашли пред сличним проблемима“, истакао је он. „Личност Димитрија Давидовића треба да буде пример сваком члану наше генерација; још тада је био један од ретких који је препознао највећег непријатеља нашег рода – незнање“, нагласио је министар Селаковић, оценивши да је прошло 200 година, а да ми још увек водимо битку са истим непријатељем.
Министар је нагласио да се данас боримо за исто оно за шта се пре два века борио Давидовић – за уређену, праведну, модерну и напредну Србију, коју ће суседи да поштују, а партнери да уважавају, која ће као и много пута у прошлости бити светао пример и жељени узор, која ће, мудро промишљајући, стати на врх са кога ће спокојно моћи да гледа у своју будућност, за Србију којој се деца враћају да својим у даљини стеченим знањем заједно изборимо битку са нашим заједничким непријатељем – незнањем.
„Боримо се за Србију која ће, чувајући своје светосавље, своју ћирилицу у Европу уносити не проблеме већ вредности – своју Студеницу, Душанов законик, своје Слово љубве и Горски вијенац, свога Миланковића и На Дрини ћуприју, свој Сретењски устав, Димитрија Давидовића, свој Службени гласник, за Србију у којој ћемо на питање има ли веће части служити својој отаџбини, сви као један знати да одговоримо – нема.“
Професор доктор Радош Љушић, в. д. директора ЈП Службени гласник подсетио је да Гласник баштини традицију дугу два века, будући да његови корени сежу до првог, односно 13. августа 1813. када су српски устаници јуначки бранили српску државу, а Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић у „царствујушћој Виени“ покренули Новине сербске које се стога на посебан начин могу повезати са одбраном и очувањем српске државности.
Обраћање проф. др Радоша Љушића преносимо вам у целости.
„Службени гласник баштини традицију дугу два века, будући да његови корени сежу до 1/13. августа 1813. године, до времена када су српски устаници јуначки бранили обновљену српску државу. Отуда се публиковање Новина сербских из царствујућег града Виене, двојице знаменитих прегалаца српске журналистике и културе, Димитрија Давидовића и Димитрија Фрушића, на посредан начин, могу повезати са обновом и очувањем српске државности. Новине сербске излазиле су сваки дан осим суботе, недеље и у дане црквених празника. Већ у првом броју, на четвртој страни, уредници су увели рубрику 'Из Сербие'. Покретачи овог значајног гласила за српску културу, свакако и политику, пратили су судбину протераних устаника по целом Хабзбуршком царству, посебно у престоници, где је заседао чувени Бечки конгрес. Новине су у Бечу излазиле све до 1822, скоро целу годину дуже од бекства Димитрија Давидовића у Србију, у којој ће испољити сав труд, способност и таленат. У Кнежевини Србији упознао је још даровитијег, талентованијег и надасве државотворног владара – кнеза Милоша Обреновића.
Димитрије Давидовић, којем се с правом приписује епитет 'оца српског новинарства', обновио је Новине србске, и оне су, као званични орган државе, излазиле до краја постојања Кнежевине и Краљевине Србије. Први број у Србији појавио се у петак, 5/17. јануара 1834. године. За разлику од првог вијенског броја, који је преузео из Пожунских новина, кратку информацију о устаничким борбама за слободу, крагујевачки први број посветио је прве три стране Отечеству, под рубриком 'Сербија', описујући рад српске депутације на добијању Трећег хатишерифа (1833), а тек на четвртој страни добиле су место вести из Цариграда и Египта.
У 'Објавленију' првог броја Новина србских Књажеско-србске печатње књига, стоји да ће по одобрењу кнеза Милоша и под управом Давидовића, содржавати: 1) вести политичке из Србије и иностранства, 2) указе књажеске и правитељствене, 3) вести књижевне, 4) све остало што је полезно и што може 'забави и увеселенију рода србског служити'.
Опширније подсећање на први број Новина србских у Кнежевини истакнуто је због тога што су оне замишљене као државна институција која ће пратити нормативну делатност српске државе објављивањем устава, закона, уредаба, указа и осталих правних аката и, посебно наглашавамо чињеницу, да ће се, као орган државе, старати о књижевности у најширем значењу овог појма, као и о свему што је од особите користи Србима. Вреди нагласити да су оне, уз извесне падове и успоне, обављале свој посао уредно и успешно, и у време буна и ратова, и у време мира. Програм Новина српских остао је непромењен до данашњег дана, само је технолошки развој омогућио данашњем наследнику, Службеном гласнику, да државне одлуке оглашава и у електронској форми.
Прилика је да укажемо још на две државнотворне делатности Димитрија Давидовића. Немерљив је његов успешан дипломатски рад у Цариграду, у договору са кнезом Милошем и уз подршку моћне Русије на добијању Хатишерифа из 1830. и 1833. године, који су Србији дали статус аутономне државе.
Давидовић је писац чувеног Сретењског устава, чије име носи високо одличје Републике Србије којим је Председник Републике даривао Службени гласник. Сретењски устав, написан за рекордних 20 дана, представља врхунац у његовој каријери. Значај Сретењског устава није само у његовим идејама и садржини, већ и у намери да се донесе у земљи која је делила српске државотворне амбиције и моћи три конзервативна царства – турског, аустријског и руског, сва три без уставног уређења.
Наведена три изузетна дела (Новине сербске, Хатишерифи, Сретењски устав), чак и ако све остало занемаримо, сврставају Давидовића у ред најзначајнијих наших државника и културних прегалаца прве половине 19. века. А када је умро, новине које је основао и у њих уложио толико свог труда, нису ни поменуле његову смрт, нимало необично за нас Србе. Данас само две школе и две улице носе његово име. Поштоване даме и господо, Сретењски орден, који на себи носи исписану 1835. годину, неспорно је посвећен његовом најузвишенијем државнотворном делу, посредно и њему, што је, несумњиво, и једино право признање Давидовићу, а нашој установи чини част што смо њиме одликовани поводом овог вредног јубилеја.
Данас Службени гласник, као јавно предузеће од посебног значаја за Републику Србију, обавља веома битне и законом прописне обавезе према држави. Наша установа је дужна да објављује 'Службени гласник', 'Међународне уговоре' и 'Просветни гласник', чијим публиковањем се затвара круг законодавне делатности наше земље. Кад овом раду додамо и електронско објављивање свих државних аката на Порталу Службеног гласника знатно смо унапредили и убрзали последњу нит овог значајног и обавезног државног посла.
Радници Службеног гласника сопственим радом остварују приход и самостално се издржавају све време свог постојања. Нажалост, претходне године наша институција пословала је, први пут, са губитком, иако је годишњи обрт износио 1.500 000 000 динара. Да бисмо Службени гласник извукли из те нимало захвалне позиције, морали смо да се определимо за радикалне мере, које су наишле на отпор и негодовање ових који су трошили државни новац немилице и неодговорно.
Шта смо предузели?
– Донели смо закон о 'Службеном гласнику' и неколико пратећих правних аката, чиме смо нормативно уредили кућу, извршили нову систематизацију радних места и њој прилагодили новчана примања.
– Били смо принуђени да применимо три непопуларне мере, али неопходне и оправдане:
1) Нисмо продужили уговор хонорарцима који су у Гласнику примали месечно и повремено неоправдано високе хонораре.
2) Зауставили смо неконтролисано и ничим оправдано трошење новца у разне непрофитабилне сврхе.
3) Свесни да је теже зарадити него потрошити, озбиљно смо прионули ригорозним мерама штедње.
Све скупа дало је резултате и већ током прве половине ове године успели смо да послујемо позитивно и да изађемо са списка јавних предузећа која раде са губитком. Радници Службеног гласника су ове године, до 1. септембра, обавили бесплатно послове за потребе државне управе у висини од 262.302.975 динара и, уз тај пажње вредан дар држави, остварили добит већу од 42 милиона динара. Уз сав опрез, верујемо да ћемо још успешније окончати ову годину.
Свесни тешког економског и политичког положаја у којем се, како би Давидовић рекао, наше Отечество и Род налази, а непосредним нитима везани за највише државне органе наше земље, радници Службеног гласника, од његовог оснивања 1992. године до данас, обављали су своју дужност савесно и предано, те су сви они заслужни за високо одличје које нам је уручио, пре седам дана, Председник државе Томислав Николић. У име свих њих изражавамо дубоку захвалност Господину Председнику, свим сарадницима и радницима Службеног гласника, као и Вама који сте, својим присуством одали признање нашем раду и нашем јубилеју.“
Након Свечане академије у Народном позоришту, у Дому војске је отворена изложба 'Од Новина сербских до Службеног гласника' на којој су приказани први бројеви Новина сербских, службена гласила из 19. века, фототипско издање Мирослављевог јеванђеља, као и нека од награда и признања која је Гласник добио током свог постојања.