Бранко Милановић (1953) докторирао је на Економском факултету у Београду. Ради у истраживачком оделењу Светске банке и бави се темом неједнакости и глобализације. Сарадник је Карнегијеве задужбине за међународни мир у Вашингтону и професор на универзитетима Џонс Хопкинс и Мериланд. Његова последња књига „Одвојени светови”, објављена 2005 у САД и преведена на шест језика (укључујући и српски), даје детаљну анализу неједнакости између различитих земаља света и појединаца. Од средине 80-их коментарише у многим југословенским/српским и страним часописима друштвена и политичка збивања на Балкану и у свету. Тренутно је гостујући професор на Универзитету Карлос III у Мадриду.

Новина : Илустрована политика
Аутор : М. СТАМАТОВИЋ
ЈАКША ВЛАХОВИЋ
 

СРБИЈА ПАТИ ОД ЛОШЕ НЕЈЕДНАКОСТИ

У својој књизи, која даје кратку и необичну историју глобалне неједнакости, Бранко Милановић, експерт у Светској банци, одговара и на питања као што су: колико је зарадила Ана Карењина тиме што се заљубила, да ли се разликују богати антички Римљани од данашњих богаташа, где се у кенијској расподели дохотка налазио Обамин деда, како место рођења и живљења утиче на нечије богатство, ко је био најбогатији човек икада...

Бранко Милановић је један од водећих савремених српских економиста на "привременом" раду још од 1990. године у истраживачком одељењу Светске банке у Вашингтону, које се бави анализом сиромаштва, неједнакости и анкетама о домаћинствима. По рођењу Парижанин, Бранко је дипломирао и докторирао на Економском факултету у Београду, а као један од највећих светских стручњака за питања неједнакости, како међу државама, тако и међу појединцима, у оквиру једне нације и међу појединцима у целом свету, као гостујући професор предаје на престижним универзитетима као што су Џон Хопкинс и Универзитет Мериленд у Карнегијевој задужбини за међународни мир у Вашингтону.

Написаоје више књига, 1998. дао први општи преглед неједнакости и сиромаштва у време транзиције, а књига коју је 2005. године издао Универзитет Принстон преведена је на кинески, италијански, руски и шпански језик, а у Србији се појавила под називом "Одвојени светови". Почетком ове године "Службени гласник"

је на српском издао најновију Милановићеву књигу која је у Америци изашла под називом "Тхе Хавес анд тхе ХавеНотс: А Схорт анд Идиосyнцратиц Хисторy оф Глобал лнеqуалитy", а овде "Богаташи и сиромаси: Кратка и необична историја глобалне неједнакости".
Оно што ову књигу чини изузетним економским штивом није само обиље података и рачуница које др Милановић изводи, већ и начин писања који чини да "Богаташе и сиромахе" прогутате као да је реч, на пример, о најузбудљивијем трилеру. У књизи ћете наћи одговоре на питања као што су: колико је зарадила Ана Карењина тиме што се заљубила, да ли се разликују богати антички Римљани од данашњих богаташа, где се у кенијској расподели дохотка налазио Обамин деда, како место рођења и живљења утиче на нечије богатство, ко је био најбогатији човек икада...

Наравно, аутор се бави и питањем неједнакости у Србији и закључује да Србија није земља са изразитом неједнакошћу. Неједнакост у Србији је знатно нижа од оне у Русији или Румунији, па чак нижа и од богатих Сједињених Америчких Држава. Али, како стоје грађани Србије, из различитих друштвених класа, када се по свом реалном дохотку пореде са светом?

"Ако све дохотке изражене у динарима претворимо у такозване доларе једнаке куповне моћи ( то јест, узмемо у обзир да је ниво цена у Србији нижи него у Аустрији или Америци, али виши него у Индији), и то исто урадимо за све остале земље света", пише Бранко Милановић у књизи "Богаташи и сиромаси", "добијамо да просечни становник Србије има доходак већи од дохотка 76 одсто становника у свету. Најбогатијих пет одсто становника Србије налази се на нивоу 92. светског перцентила, што значи да живе боље него 92 одсто светског становништва; најсиромашнијих пет одсто становника Србије налази се око 50. глобалног перцентила. На први поглед, ови подаци нису поражавајући.

Међутим, они су само одраз беде која још влада у највећем делу Азије, Африке, чак Латинске Америке.

Када се поредимо са нашим суседима, назадовање Србије постаје очигледно: просечан Словенац има реални расположиви доходак који је два и по пута већи од дохотка просечног Србина; грађанин Хрватске има за 60 одсто већи доходак. Наравно, поређења са западним земљама су још неповољнија."

За Бранка Милановића суштински проблем Србије није неједнакост ,већ низак ниво продуктивности и низакукупни ниво дохотка. Једини пут за Србију отуда представља раст реалног дохотка.

Кажете да истраживања неједнакости нису нарочито цењена међу богатима.

Наводите пример да је Светска банка одбила да свој водећи извештај на ову тему назове "извештај о неједнакости", већ је добио скромнији назив: извештај о правичности. Да ли су вам замерили у Светској банци на овој опасци?

 Не, нису. Већина људи није читала књигу, а они који су је читали нису приметили ту опаску или ми бар нису ништа рекли.

Закључујете да је просечан стандард у Србији данас нижи него пре тридесет година, као и да просечан Немац има четири пута већи расположиви доходак него просечан Србин и да је то однос који се вероватно налази на свом историјском максимуму. У светлу актуелних дешавања око уласка Србије у Европску унију, поставља се питање зашто би Немачка, као кључни играч у овој причи, гласала да Србија добије датум за почетак приступних преговора?

- Да, то је тачно, нарочито у садашњој ситуацији када расте антиевропско расположење у Немачкој, јер се Европска унија види као неки незајажљиви ентитет који хоће да живи на рачун вредних и штедљивих Немаца. То свакако није тачно, али такав стереотип, посебно у односу на јужну и југоисточну Европу, присутан је у немачком јавном мњењу и отуда има своју политичку тежину. За будућност Србије у Европи кључна ће бити, индиректно, одлука немачких гласача: да ли ће наставити да подржавају Европску унију, као што су то радили у последњих пола века, или неће. Ако се деси ово друго, а мислим да Србија мора да буде спремна на то, онда Србија у догледно време неће постати чланица.

Доказујете да неједнакост у проширеној Европској унији подсећа на неједнакост која је постојала у СФРЈ. Знамо како је прошла СФРЈ. Каква се онда будућност смеши ЕУ, са Србијом, или без н>е, свеједно?

То је наставак претходног питања. Нико нема одговор на то. Ја верујем да ће Европска унија успети да превлада садашње проблеме, да резултат кризе може бити чвршћа фискална унија, као и заустављање проширења. То би био позитиван расплет. Негативан расплет би био да антиевропско расположење у Немачкој и Великој Британији, које постоји из два различита разлога, доведе до назадовања Европске уније. Намерно не употребљавам реч "распад", јер ми се то чини сувише радикалним, већ "назадовање", то јест повратак на Европску заједницу уместо уније: слободнутрговинску зону и царинску унију без снажније политичке повезаности.

Једна вињета у вашој књизи носи назив "Хоће ли Кина опстати у 2048. години?"

Шта очекујете да ће се десити са Кином у следеће три и по деценије?

- О томе је вероватно исто толико незахвално говорити као и о будућности Европске уније. Оно што ми се, пак, чини вероватним јесте да ће се Кина суочити са много већим изазовима него што је то било у последње дветри деценије. У неку руку, то је чудно, јер је Кина данас много снажнија сила, и политички, и економски, и војно, него пре две деценије. Али, управо збогтога, као суперсила, она подстиче анимозитет или отпор свих околних земаља, од Јапана до Вијетнама и, наравно, најблаже речено "мрзовољу" САД.

Поред тога, недостатак демократије и превелика неједнакост све више ће постати значајни и готово нерешив унутарполитички проблем Кине. Без решења та два питања, легитимност власти и економска неједнакост, Кина ће остати фундаментално нестабилна.

Поједностављено речено, на резултате ваших истраживања факултетски образован грађанин Србије може да каже: "Роди ме, мајко, у Америци, па ме баци у блато."

Ако сам добро разумела, ви сматрате да је образовање кључ за смањење неједнакости. Зашто у Србији тај кључ не откључава ниједну браву и зашто се готово нико од оних пола милиона школованих људи који су отишли из Србије у њу не враћа?

Не могу прецизно да вам одговорим зашто образовање не решава економске проблеме у Србији, јер не познајем довољно добро садашњи српски систем.

Чињеница је да Србија има једну од најнижих стопа универзитетски образованог становништва у Европи. Српски средњошколци и студенти, такође, постижу скоро најлошије резултате у Европи на светским тестовима, као што је ПИСА. С друге стране, људи који су отишли из Србије не враћају се док су у свом радном добу, јер су им професионалне могућности и новац који зарађују углавном веће у земљама где живе, него у Србији. Чак и када то није случај, многи од њих се не враћају, јер сматрају да су могућности које постоје за њихову децу веће у иностранству, него у Србији. Као и у фудбалу, то није нека специфичност Србије: више од милион Бугара и Румуна је напустило своју земљу.

Зашто кажете да је неједнакост као холестерол и од које врсте холестерола пати Србија?

 Као што имамо добар и лош холестерол, тако имамо и добру и лошу неједнакост.

Добра неједнакост је она која је неопходна као стимуланс да се више учи и ради, инвестира и преузима ризик. Лоша неједнакост је она која доводи до формирања класе чије привилегије се преносе из једне у другу генерацију, која омогућава богаташима да контролишу политички процес и "цементирају"

своје економске привилегије. У Србији преовладава лоша неједнакост, јер су високи дохоци често резултат политичке моћи и корумпираности, а не рада и предузетништва. Ипак, морам да поновим, да ни ово није нешто специфично за Србију. Слични проблеми, као што је добро познато, постоје у свим околним земљама. Довољно је да се само погледају најновији протести и демонстрацијеу Бугарској. Ни имућније и развијеније земље, као Италија, Грчка и Шпанија, нису у много бољем положају.

У њима је, као и у Србији, дошло до симбиозе политичке и економске моћи.

Да ли је политичка елита у Србији свесна опасности коју носе регионална и појединачна неједнакост?

Тешко ми је да одговорим на ово питање, јер не познајем довољно људи из те елите. У принципу, верујем да није свесна тих опасности, јер је циљ већине политичара "преживљавање" од једног изборног циклуса до другог, тако да ми се чини да се мало ко заиста бави дугорочнијим процесима. Или, да мало кога то заиста брине. Да ли је средња класа у данашњим економским и политичким околностима "превазиђена" категорија?

 Мислим да није. Она је кључна за стабилан развој сваког друштва. Не зато што верујем да припадност некој "средњој" или, како се некад говорило, "ситнобуржоаској" класи по себи представља врлину, већ зато што та средња класа има интерес да не дозволи богатима да у потпуности владају политичким процесом, нити сиромашнима да им отму имовину. Из тих разлога средња класа има интереса да унапређује демократију и да штити приватну својину. Ако средња класа постаје све мање значајна, као што је данас ситуација у Америци и, делимично, у западној Европи, поставља се и питање опстанка стварне демократије у овим земљама.

Ком овдашњем политичару (политичарима) бисте препоручили да обавезно прочитају ваше "Богаташе и сиромахе"?

Мислим да не би било лоше да је прочитају они који су данас на власти, али и они који су је, углавном због нехата према неједнакости и корупцији, изгубили.

Антрфиле : Најбогатији у историји

Једногодишњи доходак баснословно богатог тријумвира Марка Краса био је једнак годишњим дохоцима 32.000 људи, мноштва које би испунило скоро половину Колосеума. Са својим годишњим приходом, на свом врхунцу 1901, Ендру Карнеги је могао да купи рад готово 48.000 људи. Иста калкулација за Џона Д. Рокфелера, када се узме његово богатство на свом врхунцу 1937. године, показује да је његов доходак био једнак дохоцима 116.000 људи у САД.

Бил Гејтс је 2009. године могао са својим дохотком да командује армијом од 75.000 радника. Руски милијардер Михаил Ходорковски, у време када је био најбогатији човек у Русији, 2003. године, био је у стању да купи четврт милиона годишњих јединица рада по њиховој просечној цени. Мексиканац Карлос Слим је пре глобалне финансијске кризе, 2009. године располагао богатством од 53 милијарде долара и са тим новцем је могао да има под собом приближно 440.000 Мек сиканаца. Дакле, сматра Бранко Милановић, изгледа да је Карлос Слим, локално гледано, најбогатији.

"Али, када рицхиссиме одлуче да играју политичку улогу у својим земљама (које не морају бити најбогатије земље на свету, као што је случај Русије и Мексика), онда њихова моћ може да надмаши чак и моћ оних глобално најбогатијих", закључује Бранко Милановић у својој књизи "Богаташи и сиромаси".


БОГАТАШИ И СИРОМАСИ
Бранко Милановић