Курцио Малапарте између ратовања и легенде
За „Печат“ из Фиренце Снежана Симић

Крајем марта 1941,славни Италијан стигао је у Југославију, где је био једини страни ратни дописник. У Београду, 6. априла, доживљава бомбардовање, пише и фотографише… Између 10. априла и 9. маја 1941, за лист „Коријере дела сера“ написао је 12 чланака о страдању југословенске престонице

Један од најоспораванијих италијанских аутора XX века, књижевник и новинар Курцио Малапарте, одликовао се екстраваганцијом, безобзирним индивидуализмом и недоследношћу. Често је мењао „страну“: од фашисте са републиканским коренима на крају се преобразио у симпатизера комунизма. Стога не чуди што су га многи, због његових парадоксалних поступака и променљивих идеолошких опредељења, сматрали опортунистом. Светла и сенке непрестано су се смењивале у животу ове разуздане људске и литерарне величине. Велики авантуриста, мајстор за интриге, заводљив и лажљив, понекад чак и шарлатан, стално се делећи између национализма и космополитизма, био је, у зависности од околности, противник и присталица рата, елитистички настројен и популиста, суви хроничар и барокни приповедач. Истовремено опчињавајући и контроверзан, Малапарте је дуги низ година уживао у огромном успеху да би потом био бачен у запећак италијанске културе. Приватно познат по нарцизму (прича се да је образе „учвршћивао“ стављајући, током ноћи, свеже бифтеке на лице, депилирао је читаво тело, изузетно је полагао пажњу на фризуру и гардеробу) и бројним љубавним авантурама (веза са удовицом власника торинског „Фијата“ Едоарда Ањелија својевремено је изазвала велики скандал), понекад помешаним са суровошћу, Малапарте је био човек који је изузетно волео живот.

Овом приликом, на годишњицу нацистичког бомбардовања Београда априла 1941, контроверзног јунака се сећамо и поводом његовог узбудљивог репортерског извештавања из престонице Краљевине Југославије у којој је боравио управо у тим данима, оставивши у листовима за које је као дописник радио, важно сведочанство о нападу немачке авијације којим је започела инвазија на Југославију.

Страшни април у Београду Крајем марта 1941, Малапарте је стигао у Југославију, где је био једини страни ратни дописник. У Београду, 6. априла, доживљава бомбардовање, пише и фотографише… На Малапартеовим снимцима ситуације су често окрутне, нема реторике и тријумфализма, само усмерена пажња за јадне и унесрећене људе који се достојанствено суочавају са тешким ратним несрећама. На већини фотографија нема сунца, само црни облаци. Свуда рушевине, реалност која се противи свакој логици. Курцио снима грађане који отклањају рушевине, чак и један писаћи сто и столицу напуштене насред улице, региструјући, са готово службеном тачношћу, прелаз у ништавило. Нема жртава на улици, оне су у јаругама надомак града.

Између 10. априла и 9. маја 1941. Малапарте је написао 12 чланака за „Коријере дела сера“. „Дуж улице знакови рата су били очигледни и ужасни. Аутомобили и таљиге преврнути у јамама, чопори изгладнелих паса сурово комадају коњске стрвине…“, известио је 11. априла. У тексту „Тајни архив између трамвајских шина“, објављеном 23. априла 1941, новинар је написао: „Исте особе: та жена са празном котарицом обешеном о руку, тај старац са наочарима, са чврстим шеширом, отеклим рукама завученим у вунене рукавице, те две девојке које ходају држећи се подруку и смеју се хистеричним смехом, показујући беле зубе, црвена уста, с времена на време несвесним покретима сређујући рашчупане и прљаве чуперке који се надносе над челом и образима, ван изгужваног шеширића. Увек исти: обилазе кварт, увек исту градску четврт. Без циља, без мете, не знајући где иду“.

Kulturni dodatak
SVEDOK XX VEKA
Prokleti Toskanac na Balkanu
 
Kurcio Malaparte je bio veoma kontroverznoii svestraniintelektualac – diplomata, pisac, novinar i režiser (njegov film „Zabranjeni Hristos“ nagrađen je na festivalu u Berlinu 1951). Rođen kao republikanac, odrastao kao fašista (učestvovao je u maršu na Rim 1922), kasnije u nemilosti fašističkog režima (zbog antifašističkih nazora 1933.odstranjen je iz torinskog dnevnika „Stampa“ i proteran na ostrvo Lipari, i samo zahvaljujući prijateljstvu sa grofom Galeacom Ćanom, prvo ministrom za štampu i propagandu, potom  spoljnih poslova, vratio se novinarskom poslu u listu „Korijere dela sera“). Za vreme Drugog svetskog rata biva uhapšen od strane saveznika,iz suprotnih razloga, da bi, po završetku rata, zaveden, gotovo neverovatnom mogućnošću da pristupi komunističkoj partiji, postao saradnik komunistički orijentisanog lista „Unita“.

Privatno poznat po brojnim ljubavnim avanturama, ponekad pomešanim sa surovošću, Malaparte je već 1930.javno denuncirao nacizam i Hitlerova zla i nedostatke. Sa Musolinijem je ipak bio znatno blaži, proglasivši ga opsenarom. Malapartea su mnogi smatrali jednom vrstom snoba i dendija koji je živeo iznad svojih sposobnosti i obrazovanja; deleći se između jasnih političkih stavova i udvorištva. Ovo uvraženo mišljenje nije zasmetalo Milanu Kunderi da u eseju, objavljenom u svojoj poslednjoj knjizi „Susret“ (nedavno publikovanoj u Srbiji, u izdanju Arhipelaga), napiše da je Kurcio Malaparte, dvadeset godina pre Sartra, već bio angažovani pisac, a da Malaparteovu „Kožu“ definiše savršenim romanom.

Vilu poklonio Kini

„I fašisti i antifašisti su me mrzeli. Pa šta onda? Mnogo je značajnošto za mene pokazuju veliki interes kako jedni tako i drugi“, izjavio je Malaparte 1948.

Pored dela, iza pisca je ostala veličanstvena vila na Kapriju, koju je, ekstravagantan do kraja, ostavio u nasledstvo vladi Narodne Republike Kine.  

Prošle godine Malaparteovi naslednici prodali su književnikov lični arhiv, koji se sastoji od 300 dosijea, milanskoj biblioteci Di vija Senato za 700.000 evra. Prošlog meseca u milanskoj biblioteci je otvorena izložba „Malaparte arhi-Italijan u svetu“, gde je prvi put izložen deo bogate kolekcije slavnog Italijana: manuskripti objavljenih i neobjavljenih dela, novinski članci, lični dokumenti, pisma, kao i neke od 2.000 fotografija koje je Malaparte, sa svojom lajkom, realizovao 1939.u Etiopiji, a tokom Drugog svetskog rata u Francuskoj, na Balkanu, u Finskoj i Rusiji, kao ratni dopisnik dnevnika „Korijere dela sera“ i, na kraju, 1956, u Kini. 

Krajem marta 1941.Malaparte je stigao u Jugoslaviju, gde je bio jedini strani ratni dopisnik. U Beogradu 6. aprila prisustvuje bombardovanju. Menja se temperatura i svetlost. Nema sunca, samo crni oblaci.Svuda ruševine, realnost koja se protivi svakoj logici. Kurcio snima građane koji otklanjaju ruševine, jedan pisaći sto i stolicu napuštene nasred ulice, registrujući, sa gotovo službenom tačnošću, prelaz u ništavilo. Nema žrtava na ulici, one su u jarugama nadomak grada...

Nakon nemačke okupacije Malaparte se preselio u Hrvatsku gde je prisustvovao stvaranju i organizovanju NDH. O tom periodu svedoče i potresne stranice njegove knjige Kaputt (objavljene 1944.u Napulju pod bombama) kada poglavnik Ante Pavelić, nudeći piscu pihtijastu i ljigavu čorbu od ostriga, kaže: „Ovo je poklon mojih vernih ustaša: tu je dvadeset kilograma ljudskih očiju.“ Izložba se u Milanu može pogledati do 26. septembra, a od oktobra u Malaparteovom rodnom mestu Pratu.

Dvostruki špijun

Prošle godine istoričar Mario Kanali objavio je esej „Kurcio Malaparte i američka obaveštajna služba“ u kojem dokazuje da je „prokleti Toskanac“ bio američki špijun. Uvidom u arhivu američke obaveštajne službeu Vašingtonu,italijanski istoričar jeotkrio da je Malaparte započeo saradnju sa američkom kontrašpijunažom ne tokom 1943, kako se do sada smatralo – kada su ga saveznici zatvorili zbog navodnog povezivanja grofa Ćana sa Grcima do perioda italijanske invazije na Grčku – već nekoliko godina ranije. Saznavši za hapšenje, šef američke obaveštajne službe Persi Viner uputio je konciznu i značajnu notu savezničkom Generalnom štabu na Mediteranu u kojoj je naveo da dobro poznaje Malapartea. Njihovo dugogodišnje prijateljstvo započelo je još dok je Viner bio američki dopisnik iz Rima kada se uporedo bavio špijunažom za američku ambasadu. „Malaparteov antifašizam je siguran, o čemu bih se mogao zakleti. Njegova informativna aktivnost za američku vlast dešavala se naročito između 1939.i leta 1941. Viljam Filips, tadašnji ambasador, može da potvrdi veliki značaj vojnih i političkih informacija koje je Malaparte preko mene dostavljao ambasadi“,napisao je Viner.

Kanali, u svom eseju, takođe dokumentuje da je Malaparte, kao ratni dopisnik „Korijere dela sera“, listu slao lažne izveštaje i svedočenja sa ruskog fronta. Umesto iz Ukrajine, Malaparte je neke od ratnih reportaža pisao na suncu, u svojoj vili na Kapriju. Ovo nemoralno ponašanje veoma je razljutilo tadašnjeg direktora milanskih novina Borelija...  

--------------------------------------------------------------

Zapisi iz Beograda 1941.

Na Malaparteovim snimcima situacije su često okrutne, nema retorike i trijumfalizma, samo jadni ljudi koji se dostojanstveno suočavaju sa teškim ratnim nesrećama.

Između 10. aprila i 9. maja 1941. Malaparte je boraveći u bombardovanom Beogradu napisao 12 članaka. U tekstu „Tajni arhiv između tramvajskih šina“, objavljenom u „Korijere dela sera“ 23. aprila 1941, novinar je napisao: „Iste osobe: ta žena sa praznom kotaricom obešenom o ruku, taj starac sa naočarima, sa čvrstim šeširom, oteklim rukama zavučenim u vunene rukavice, te dve devojke koje hodaju držeći se pod ruku, i smeju se histeričnim smehom, pokazujući bele zube, crvena usta, s vremena na vreme nesvesnim pokretima sređujući raščupane i prljave čuperke koji se nadnose nad čelom i obrazima, van izgužvanog šeširića. Uvek isti: obilaze kvart, uvek istu gradsku četvrt. Bez cilja, bez mete, ne znajući gde idu“.

Snežana Simić
objavljeno: 17/04/2010