У уторак 5. децембра, у Клубу – књижари – галерији Гласник, представљена је монографија сачињена од изабраних интервјуа Бранка Ћопића, с насловом БРАНКО ЋОПИЋ: КУЈЕМ СВОЈУ ЖИЦУ, коју је приредила Олга Красић Марјановић, а објавио Службени гласник.
О делу које је изазвало велику пажњу новинарске, књижевне и шире културне јавности говорили су приређивач Олга Красић Марјановић, уредник овог Гласниковог издања Никола Вујчић, те познати аутор Вуле Журић, који се већ у великој мери „одужио“ нашем знаменитом књижевнику издајући Бранкову романсирану биографију РЕПУБЛИКА ЋОПИЋ.
У књизи су се нашли архивски документи који су остали иза Бранка Ћопића, превасходно Бранкови интервјуи настали у периоду од 1950. до 1981, које је он завештао Српској академији наука и уметности и које је писац лично сачувао од нестајања и заборава (Бранко их је својеручно исецао из новина, али нас је углавном оставио ускраћеним за сазнање одакле они потичу и када су тачно излазили). Ове интервјуе, као и бројну другу грађу која је остала иза писца, пронашла је Олга Красић Марјановић у Архиву САНУ када је приређивала изложбу за Библиотеку Града Београда поводом стогодишњице рођења великог писца.
О самом издању и његовом садржају нешто више података изнео је уредник издања Никола Вујчић. Он је објаснио да су се у књизи нашли Бранкови интервјуи из периода дугог преко три деценије, и то све оно што је писац сам желео да остане сачувано после његове смрти, с тим да су неки интервјуи били незнатно скраћени или донекле реорганизовани јер се хтело удовољити принципима јасности, логичности и економичности. Истакао је и то да се у књизи не налазе само интервјуи већ да је приређивач Олга Красић Марјановић на крају књиге објавила и пишчеве интимне дневничке записе из последње фазе живота, у којима Ћопић „наглас“ своди своје животне билансе. Ту се, према Вујчићевим речима, открива она права Ћопићева фигура, људска судбина који је већи део свог века била прожета патњом.
„Ћопић је деценијама био најомиљенији и најчитанији југословенски писац – био је васпитач млађих генерација, весели хумориста, вечити оптимиста и генијални забављач читавих нараштаја југословенске историје. Међутим, ретко се када иза те представе могла назрети истинска слика једне људске душе и сенка која је овог великана пратила читав живот, нису се видели дубина разочарања, изневерени идеали и један тужан и несрећан људски век“, описао је Вујчић суморну трагику великог Бранка која извире из ових његових интервјуа и дневника и додао:
„О Ћопићевој несхваћености, одбачености од стране ондашње официјелне државе, о прогонима и изопштавању још се понешто и зна, али о рањености једне душе од њеног детињства ми скоро да ништа нисмо знали и нисмо размишљали о томе – а управо у овој књизи видећемо да Бранко после смрти свог дједа Раде никада више неће бити истински срећан. Тај његов многоописани дјед Раде био је једина особа поред које се Бранко осећао заштићено и спокојно, а живот после дедине смрти биће вечито тужна потрага за сигурном руком која ће га водити кроз живот и учинити га срећним.“
Писац Вуле Журић је изразио задовољство што се оваква књига напокон појављује код нас будући да све велике културе (или оне које претендују на то да буду велике) и које имају велике писце одавно имају и релевантне биографије својих великана. Наша култура, по његовим речима, ту мало заказује, мало је, ћопићевски речено, „кљакава“, иако често воли да се идентификује с епитетом велике културе.
„Ова књига је још један изузетно значајан допринос разумевању Ћопића као писца и као човека, а највише Ћопића као једне ретке људске природе, врло осетљиве, нежне и лирске. Између осталог, ово је и један тихи покушај у низу покушаја да се приближимо одговору зашто је Бранков крај био тако трагичан“, казао је Журић.
Журић је изнео своје мишљење, које се може поткрепити документима у овој књизи, да одговор за Бранкову несрећност лежи управо у његовом позиву писца – „када је Бранко осетио подмукло опадање списатељских снага, када је почео да осећа да га издаје његова моћ језика, то је погубно утицало на његову осетљиву душу и снажно допринело његовој меланхолији и разочараности“, констатовао је Журић.
Приређивач ове интересантне књиге Олга Красић Марјановић истакла је да се читањем ових интервјуа и дневничких записа Бранка Ћопића о њему сазнаје много тога новог, те да се наш великан упознаје и у једном новом светлу у каквом нисмо имали прилике да га посматрамо.
„Бранко Ћопић није био само приповедач, није био само тај епски динарски таленат, он је био и велики интелектуалац и фина, лирска осећајност. Он је живео један озбиљан и бременит парадокс добар део свог живота – истински патриота, убеђени комуниста и идеолог револуције и партизанског покрета постао је тужни дисидент, изопштеник од исте те партије коју је стварао и волео, од друштва које је опевао и прославио. То је морало оставити дубоке ожиљке на његовој души иако он то није волео да показује“, рекла је Олга Красић Марјановић.
Она нам је такође открила да се у књизи нашло и неколико писама које је Бранко у току рата размењивао са својом мајком. Ова писма додатно сведоче у прилог оцени да је Ћопић био рафинирана душа која пати и која не жели друге да оптерећује својом невољом. У тих неколико писама налази се и спомен на његову велику и неостварену љубав Бањалучанку Јелу Перовић. То је партизанска љубав која се брзо завршила и о којој писац никада није желео да говори. Очито је, по свему судећи, да је та љубав остала дубоко закопана у пишчевом срцу, да је ту остала никад непребољена, те да управо зато о њој Бранко никада није хтео нити могао да говори јавно.