У Клубу – књижари – галерији Гласник, у уторак, 29. новембра, представљена је књига Мирослава Јовановића Језик и друштвена историја / Против Вука.
На представљању књиге говорили су др Оливера Драгишић, научни сарадник Института за новију историју Србије, др Милош Тимотијевић, музејски саветник Народног музеја у Чачку, и Борисав Челиковић, уредник.
У уводном делу, Борисав Челиковић, уредник књиге, указао је на проблем који постоји у нашој научној јавности и истовремено истакао значај људи као што је Мирослав Јовановић, који су живели историју. „Чињеница је да данас сви мисле да све почиње од њих и да је оно што су претходници урадили само алат који ће они користити, а да се при томе аутори и њихова дела забораве“, рекао је Челиковић.
Др Оливера Драгишић се сложила с уредником да заборављамо баштину, што сматра сложеним проблемом. „Овим књигама поново се актуелизује тема која је врло важна за нашу културу, а то је питање Вукове реформе“, приметила је. Према њеним речима, професор Јовановић је у ове две књиге поставио низове непријатних питања, доводећи у питање и темељ наше савремене културе. „То је књига о нашем односу према научном наслеђу, односно књига о томе како је мит о Вуку Караџићу формиран током сада већ два века у научним круговима“, истакла је она. „У овој књизи Мирослав Јовановић је направио прави научни подвиг, дистанцирајући се, пре свега, од речника којим је Вук био одређиван у нашој науци. Обично се говорило да је Вук водио борбу, да су то били револуција и рат за српски језик, али је Мирослав Јовановић то свео на реч расправа и отворио врата ка новом приступу и другачијем сагледавању проблема Вуковог језика“, објаснила је др Драгишић и закључила да се професор Јовановић залагао за проширење културног подручја, а не за сужавање српског наслеђа у култури. „Победом Вукове реформе, из нашег културног сећања, менталитета, језика, испала је једна читава културна сфера, која је у XVIII веку имала 480 књига писаних различитим варијантама српског језика, показавши нам шта се дешава када се из политичких разлога митологизује личност каква је био Вук Караџић.“
Др Тимотијевић је подсетио да је професор Мирослав Јовановић, који се борио за ауторитет знања и достојанство науке, двадесет пет година радио на Катедри за општу и савремену историју. Озбиљно се бавио историјом Русије и руских избеглица на Балкану и био је један од највећих познавалаца проблема руско-српских односа. Друга тема којом се бавио јесте историја Балкана у XX веку, а трећа тема везана је за друштвену историју, у коју спада историја језика, као и историја менталитета, историографије, идеја. „Историчари се до тада уопште нису бавили темом историје језика“, открива он. „Тада су, у то турбулентно Вуково време, и на политичком и на нивоу одређивања српског културног обрасца, постојала три језика и три писма која су Срби користили. То је био велики прелом у српској култури, све оно што смо имали пре тога одбачено је, односно, ми смо се тог великог културног наслеђа одрекли“, истакао је др Тимотијевић. „Наша култура се темељи и на Вуковој реформи, али и на оним схватањима о језику и српској култури која су имали Вукови опоненти. То је посебно значајно на нивоу лексике, а Мирослав Јовановић је покренуо и многа важна питања о томе како се утемељила српска култура у XX веку и које су последице Вукове реформе“, закључио је он.
Овим издањем обухваћене су две књиге Мирослава Јовановића (1962–2014), почившег професора Савремене историје на Филозофском факултету у Београду, Језик и друштвена историја. Друштвено-историјски корени полемике о српском књижевном језику (2002) и хрестоматија Против Вука (2004).
Полемика о српском књижевном језику вођена током прве половине XIX века један je од централних догађаја српске културне историје модерног доба. За то постоје најмање три разлога. Прво, пресудно је утицала на формирање савременог српског културног наслеђа. Потом, њени резултати битно су одредили каснији друштвени однос према дотадашњим српским културним традицијама. Најзад, њени резултати су на специфичан начин унели снажан дисконтинуитет у развој модерне српске културе и савремену перцепцију културних и уметничких традиција.
Упркос чињеници да носи прилично транспарентан наслов Против Вука, ово није књига о Вуку Караџићу, али ни против њега. Реч је заправо о књизи посвећеној нашем менталитету, прецизније, једној специфичној црти менталитета склоног да олако одбацује и препушта друштвеном забораву неке од важних делатника и сегмената властите прошлости. У конкретном случају ради се о хрестоматији којом су обухваћени радови српских интелектуалаца који су у XIX веку, током велике расправе о српском језику, били опоненти Вука Караџића.